Мој пут
Зашто баш на ме да се сруши клетва
И моја душа баш да трпи јаде?
Да ли то није гр’јеха старих жетва,
Или по судби то на мене паде?
Не знајућ’ како, у најљепше доба
Међ’ људима се ја осамљен нађох,
Пред душу моју стаде јад, ругоба,
У б’једи тој се тешко, тешко снађох.
Тешко је било, у најљепше вр’јеме,
Кад пјеват’ пјесму понајљепшу треба,
Људско сам тешко осјетио бреме,
У дно сам б’једе био бачен с неба.
И плаках горко, ал’ гласови вјечни,
К’о Исусови, допријеше мени:
Ти другом стазом међу људе крени.
И чврста срца те истину тражи,
Б’једнима идућ њој је стаза краћа,
Па пониженим дошав “ваш сам” кажи
И загрли их, они су ти браћа!
Јово Варагић, Власеница
Босанска Вила бр. 13
и 14 1909.
Нема коментара:
Постави коментар