субота, 20. фебруар 2016.

Милош Перовић - Иза гроба



Иза гроба

И заспаћемо и ја и ти
На дну живота вечним сном;
Спрва ће знанци сузе лити
Над тобом ко  и нада мном,
Албрзо ће се утешити
И поћи сваки дому свом.

Дан ће тад склопит очи своје
И утрнуће његов зрак,
И пашће тупо на нас двоје
Ћутљив и језив црни мрак,
Ко  на високе, мразне хвоје
Што пада тмур и црн облак.

И остаћемо у тамнини
Неосетљиви и без стра,
Сами у мртвој околини
Ко  разбијена крика два,
И лежаћемо у прашини
И постаћемо и ми пра.

Алједног дана грнчар стари
Узеће брзи котур свој,
И докле с неба сунце жари
И с врела чела лије зној,
Он ће из праха да оствари
Сан некадањи мој и твој.

И ти ћеш опет дивна бити
У плавом оку исти сјај,
На недра ћеш ми главу свити
И старој тузи биће крај,
Јер ће се наша тела слити
Најзад у један загрљај.

И тад кад удју, пуни крина,
У салон где смо ја и ти
Два створа љупка и невина
Почеће млада крв да ври,
Док ће из врта месечина
Сипати на нас и на њи’!

Милош Перовић


Босанска Вила  бр. 10    1911








Нема коментара:

Постави коментар