понедељак, 22. фебруар 2016.

Душан Ј. Лазичић - Ерцег ђувегија

Ерцег  ђувегија

Л’јепа Јања у чардаку спава.
Виш’ ње мајка танко руво слаже:
“Устај, Јањо, устај, ћери драга,
Тебе ј’ бабо у по ноћи дав’о”.
“Коме , мајко, да од Бога нађеш?”
“За Ерцега, ћери моја драга”.
“Мучи, мајко, да од Бога нађеш,
Је л’ се Ерцег три пута женио
Све трима је очи извадио,
У зелену гору одгонио,
И мене ће, моја мила мајко.
Води мене у бијелу кулу,
Па м’ покривај бијелијем платном,
Па излази на висину кули,
Па јадикуј, танко, гласовито,
Не би л’ чуо Ерцег ђувегија”. –
Помоли се Ерцег ђувегија
На алату, у сувоме злату,
И за њиме тридесет сватова;
Па повика Ерцег ђувегија:
“Што је теби, Јањушина мајко?”
“Не будали, Ерцег ђувегија,
Умрла је прелијепа Јања”.
Онда вели Ерцег ђувегија:
“Ђе је гробље, ђе ј’ умрла Јања?”
Тад говори Јањушина мајка:
“Не будали, Ерцег ђувегија,
Ево јање у бијелој кули,
Покривене бијелијем платном”.
Тешко чека Ерцег ђувегија
Па он иде у бијелиу кулу,
Па открива на Јањуши платно.
Па је љуби у бијело лице,
Па јој меће руке у њедарце,
Па јој ложи ватру на прсије.
Кад јој ложи ватру на прсије,
Њена душа од Бога иђаше,
Кад јој меће руке у њедарце,
Њена душа код главе бијаше.
Кад је љуби у бијело лице,
Тешко дура да се не насмија. –
Сузе рони Ерцег ђувегија,
Сузе рони низ бијелу браду,
Кано роса низ зелену траву:
“Ајмо дома кићени сватови,
Без Јањуше, кано и с Јањушом.”

Душан Ј. Лазичић


Босанска Вила бр. 2  1905.








Нема коментара:

Постави коментар