Мил. К. Николић – Расински - Балкански витез

Балкански витез

Посвећујем кумановским јунацима

Отварам књигу …. крвава је, грозна

О, Историјо страдања и плача!

Ал време стиже, и у доба позна

Умуче перо испред оштрог мача.

Дајте ми сунце док се небо мути!

На коњу витез и одјекну звека.

После мир мртви; језовито ћути

Време и живот прошлост далека.

На коњу витез, ал’  ко да се рађа

Сунце из њега и буктиње неке;

И, к’о  да ова тишина порађа

Буру; ја слушам плотуне далеке.

Он руку диже. Крст засија свети

И проби таму што страдања бунца;

Гледам: кроз поглед што му даљно лети

Четири зоре и четири сунца.

И грмну витез:”Као сан у срећи.

Ја сам ….Победа!” И још часа иста

Огроман поста и од свега већи –

А око Крста свето сунце блиста.

Тамо, о тамо! Зидови се нагли –

Азијат тоне усред разорења;

Ја гледам: тамо, у балканској магли

Нижу се, дижу многа освојења.

Устајте мртви, сад живети треба! –

Устајте горе ма за тренут само!

Роб није давно угледао неба –

А полумесец блед и мртав тамо.

Отварам књигу …. крвава је она –

О Историјо победе и мача!

Узвици грме .... ударају звона,

Сунце Слобода, Песма место плача.

А к’о џин снаге, славе, величине

Витез на коњу сред кланца и крша;

Са њега букти пламен у висине,

А свуд застава балканска лепрша….

Београд 1912.     Мил. К. Николић – Расински

Илустрована ратна  кроника   св. 13   стр. 109