Црногорац на бојишту
Кад се креће српска војска,
Са Цетиња поља равна
Испред Двора Краљевога,
Краљ узјаха свога хата,
И свакога благосиља;
Свемогућег Бога моли
Да им срећу он поклони,
Стару срећу ваздакадњу,
И још њима рече ово:
“Црногорци моји храбри,
Свемогућим вас преклињем,
Прегни сваки колко могне
И на јуриш да узмемо
Скадар тврди на Бојани.
То је наше некад било,
Не жалите умријети,
Тек душмана да сатремо”.
Црногорци соколови
Похиташе к’а на свадбу,
Послушаше свога Краља,
Полећеше к’а орлови,
И животе не штеђаху,
Тек да узму Скадар тврди.
Подуже су потрајали
Не могаху тако пређе
Није лако Скадар узет
То је глава свег Балкана.
Јуришаше у два пута.
Бог има даде стару срећу,
Искидаше ланце клете,
Бомбардују варош Скадар,
Не боје се од куршума
Нити топа нит’ лагума
Ускочише у град Скадар
И Тарабош ту тврђаву ….
Своју дужност одузише,
Своме Краљу и Владару,
И Свевишњем на висини.
И ако су изгинули,
Остаће им име славно,
У књигама записано
Вазда ће се спомињати,
Док је сунца и мјесеца
Вјечна покој њима био,
Слава свима јунацима!
Ф. Лопичић
Цетињски вјесник бр. 41
1913
Нема коментара:
Постави коментар