Ђуро Шпадијер - Сусрет владара

 

Сусрет владара

 

Кличе Дунав и Марица,

Пљеска Тара и Рибница,

Пoje Ловћен са Балканом, -

Од ратара до владара, -  

Два народа браством стара

Радују се дочеканом

Срећном дану, - када цвјета

Жеља давна - њина мета.

 

Гдје слобода златна цвјета,

Независност српска света,

Гдје народна миса’ ниче,

Гдје се правда вјечно блиста,

Гдје но влада душа чиста,

Ту Те жеља давна кличе,

С којом радо брат Те прима,

Књаже, дико Бугарима!

 

Фердинанде, дични Књаже!

Стјење наше нек’ Ти каже:

Црногорских храброст тића,

Вјеру, наду; куд се вије,

А што чува, на чем бдије

Сиви ор’о Петровића,

Гдје почива, и гдје гледи,

На каквоме трону сједи.

 

Кад ти горе све изброје,

Отвориће чари своје;

Ал’ би повјест дуга била,

Само једно, казат’ мoгy:

Не лећеше душе к Богу, -

Кад се крвца на њих лила, -

Нит’ милије, нит’ чистије,

Него са њих, нит храбрије.

 

Сва та чар Те данас ср’јета,

Независност српска света,

Братска љубав од свих срца,

Храброст, понос ових гора,

Црне Горе исток, зора,

Мученика палих крвца,

Веза света, веза стара –

Братски пољуб Господара.

 

Цетиње, 26. Јула, 1898.

 

Ђуро Шпадијер

 

Божо Милатовић - Оногошту

Оногошту

 

Док те Стамбол упијаше

У бoгaтo cвoјe њедро,

Чecтo пута изнад тебе

Скриваше се Небо ведро.

 

Често пута магла праха

Покриваше твоја поља;

Чeстo пута Дуга бојна

Тутњијаше од покоља.

 

Сваког дана око тебе

Виjaxy се бојне чете,

С врућом жељом, да крв лију

И Косово да освете.

 

Са страхом си и ишчекиво

Кад ће с крвљу мркнут вече,

Нож хајдучки да крв проспe,

И низ крше да потече.

 

Ал ипак си јунак био!

Вазда вјеран своме цару.

Кроз крв људску газио си

К Подгорици, и к Мостару.

 

Ал када те Змај Ловћенски

ІІод висока крила стави

Отимања, љуте борбе

И крв људску заустави.

 

Сједини те с Црном Гором

Да набрајаш срећне дане;

И да муку заборављаш,

Умор тешки и магдане.

 

Насели те с јунацима

И пољепша твоја поља;

Планине ти починуше

Од мегдана и покоља.

Изнова ти сунце сину!...

Благодари Богу творцу

И огњеном Змају љутом

Књаз Николи, Црногорцу

 

Он ти лице сјајно даде.

Обасу те са просветом,

Гутембергов изум пружи,

И украси с’ црквом светом.

 

То нека ти замијени

Пeт вjeкoвнe ноћи црне

Срећан ми је сваки, ком се

Као теби сунце врне….

 

Знаш како је горко било

Подносити оков тешки!

Па зад браћи пружи руке,

Покажи се брат витешки.

 

Да се с новог Невесиња

Гласитога твога листа,

Славној замљи Херцеговој

Нова слава сад заблиста.

 

Да пробуди моћ витешку

Међ синове земље ове,

Да сви буду Обилићи

Сломит јарам и окове!

 

М. Острог, 15. маја.

 

Божо Милатовић

 

 

Бизмарку

Бизмарку

 

“Доста више!” из таме ти кличе

Знан с здравица твој брбљави царе,

И отрова т’јем ти дане старе,

Зелен-момче, славски одметниче!

 

“Доста више!” нарав та завиче,

Кад ти с гр’jеха већ дозрје за баре;

И ето те без даха и паре,

Непокорни, сдомљени грешниче!

 

“Доста више!” Бог ће са истока

Брзо гласом к’о грома жестока

Загрмљети злотвору свјецкому,

 

Њемству твому, тобом куженому.

Тај глас биће славјанска одмазда

Доста више Њемцима... за вазда!

 

у Дубровнику, на 6. Августа. 1899.

 

Новица Ј. Николић - Живио његово Височанство Књаз Данил Александар

Живио његово Височанство Књаз Данил Александар:

Живио !

 

Теби, дико Црногорска

Чедо зоре сретних дана,

И унуче силног Марса

Од побједа и мегдана;

Дивних мисли и врлина,

Узвишених идеала...

...Ц’јело Српство поздрав шаље

И са сува и са вала!...

 

Да му будеш нова нада,

Нов Херувим срца чиста

ІІІто се као сунце japкo

Србинову оку блиста;

Да та водиш као зв’језда

У дивотни стан спасења;

Да му буде вјечни примјер

За будућа поколења!...

 

Оногошт, 17. Јуна 1898 год.

 

Новица Ј. Николић

Бекица Шобајић - Вјереница Kњaзa Насљедника

 

Добро дошла, свијетла принцезо,

Вјереница Kњaзa Насљедника,  

Тако здраво тако срећна била,

……………… ово ладно ст’јење

Заветуј се Српство наше љубит!

Поклони се свијетла принцеза,

Српску ладну цјеливала стјену:

„Тако здраво, тако срећна била

„Српство љубим и Књаза Данила!”

Прогрмљеше на Бару топови,

Озваше се на врх Сутормана,

Одјекнуште трећи на Жабљаку.

На Цетињу ваздух проломише,

И одјекну хиљадама грла:

Добро дошла, свијетла Књегињо!”

ІІривати је насљедник Данило,

Уведе је у бијелу цркву

Православну српску мученицу.

Пред олтаром на плочи студеној

Са принцезом клече на кољена,

Са олтара попа проговара:

“Завјетуј се, Књагињице млада,

Да ћеш штитит вјеру православну.”

Књагињица диже десну руку

Са три прста к челу свијетломе;

„Вјера ми је православна мила,

Ја је љубим и Кьаза Данила!”

На звонику звона забрујаше;

Одјекнуше по свој Гори Црној

Са скромнијех Српских Богомоља,

Проломи се ваздух од узвика;

“Добро дошла свијетла Књагињо!”

 

1899                        Бекица Шобајић

Ђуро М. Павићевић - Његовој Cвјетлости Књазу

Његовој Cвјетлости Књазу  

— приликом имен-дана —

 

Гњијездо свето подњивило

Плод јунаштва и врлина,

Плод свјетлости, — узгајило

Цв’јет убави, дичног Сина.

 

Благо Српству, Црној Гори!

Она ће се китит’ Њиме,

Као зора што се кити

Сјај - даницом са висине.

 

Ти си Књаже зв’језда јасна,

Дични цвијет овог св’јета;

Земља, народ, — све Ти кличе:

“Живио нам дуго љета!”

 

Под окриљем моћне руке,

Свевишњега Створитеља;

На највеће задовољство

Црне Горе — Родитеља!

 

Цетиње. На Митров-дан 1898.

 

Ђуро М. Павићевић

Мило Јововић - Слога-Посвећено Барској Омладини

 Мило Јововић

Слога

Посвећено Барској Омладини

(Акростих)

 

Залуд пакост клета о неслози ради,

Да међ’ браћом сродном мржњу распростире;

Раздором да ц’јепа и злу да се слади;

Али братска љубав никад не умире.

 

Вода крвца није, мајка нам је иста –

Она свијех грли једнакијем жаром,

Вјера је у љубав и у срца чиста,

Једна је молитва пред светим олтаром.

 

Ено онај очи пут небеса диже,

Раширеним рукам’ Створитеља моли,

Они опет главом пригиба се ниже,

Сам Бог знаде чији је вапај бољи.

 

Вјером својом дакле свак нек творца слави

А брат брата нека правим срцем грли,

Кад је у невољи нек не заборави,

Одма нека к њему брзим кроком хрли.

 

Мој брат да ми страда  - нека тако рече –

Са њиме ћу и ја да дијелим јаде,

Вјера нам је љубав и крвца што тече:

Оћу и ја пасти ђе ми братац паде.

 

Једне дакле мајке ми смо синци прави,

Ако нам се вјера дијели у троје,

Зашто братац брата да мрзи и дави,

Да му се злу слади, весели и поје?

 

Разгонимо дакле себичност и злобу,

А згрлимо чврсто братска срца наша;

Врзимо је себи у дубоком гробу,

Боље ће нам пријат’ тад братимска чаша.

 

Радо ћемо тада постић’ нашу мету,

А пакосном врагу што нас криво гледа;

Трн у оку биће, када види свету

И братимску љубав међу српска чеда.

 

Материнска љубав свршит’ се не даде,

Само кад је слога братска прекаљена,

Тад можемо стално бити пуни наде;

Вазда постојани као тврда ст’јена.

 

Ој, мол’мо се Богу сви у истом гласу,

Вјечно да устраје љубав међу нама;

Јер тим путем само корачи се к спасу,

Ето ово учи и вјера нас сама.

 

Роду срећа, без тог, не може да цвати,

Омладино српска, узданицо рода,

Моћ и снагу треба свеђ љубав да прати,

Онда тек ће стићи она жељна згода.

 

Јади ће нам проћи, свануће нам зора,

А то Србин чека, и дочекат мора.

 

У Бару 1896.         Мило Јововић 

 

Босанска Вила бр. 18  1896.