Божо Милатовић - Оногошту

Оногошту

 

Док те Стамбол упијаше

У бoгaтo cвoјe њедро,

Чecтo пута изнад тебе

Скриваше се Небо ведро.

 

Често пута магла праха

Покриваше твоја поља;

Чeстo пута Дуга бојна

Тутњијаше од покоља.

 

Сваког дана око тебе

Виjaxy се бојне чете,

С врућом жељом, да крв лију

И Косово да освете.

 

Са страхом си и ишчекиво

Кад ће с крвљу мркнут вече,

Нож хајдучки да крв проспe,

И низ крше да потече.

 

Ал ипак си јунак био!

Вазда вјеран своме цару.

Кроз крв људску газио си

К Подгорици, и к Мостару.

 

Ал када те Змај Ловћенски

ІІод висока крила стави

Отимања, љуте борбе

И крв људску заустави.

 

Сједини те с Црном Гором

Да набрајаш срећне дане;

И да муку заборављаш,

Умор тешки и магдане.

 

Насели те с јунацима

И пољепша твоја поља;

Планине ти починуше

Од мегдана и покоља.

Изнова ти сунце сину!...

Благодари Богу творцу

И огњеном Змају љутом

Књаз Николи, Црногорцу

 

Он ти лице сјајно даде.

Обасу те са просветом,

Гутембергов изум пружи,

И украси с’ црквом светом.

 

То нека ти замијени

Пeт вjeкoвнe ноћи црне

Срећан ми је сваки, ком се

Као теби сунце врне….

 

Знаш како је горко било

Подносити оков тешки!

Па зад браћи пружи руке,

Покажи се брат витешки.

 

Да се с новог Невесиња

Гласитога твога листа,

Славној замљи Херцеговој

Нова слава сад заблиста.

 

Да пробуди моћ витешку

Међ синове земље ове,

Да сви буду Обилићи

Сломит јарам и окове!

 

М. Острог, 15. маја.

 

Божо Милатовић