Мило Јововић - Слога-Посвећено Барској Омладини

 Мило Јововић

Слога

Посвећено Барској Омладини

(Акростих)

 

Залуд пакост клета о неслози ради,

Да међ’ браћом сродном мржњу распростире;

Раздором да ц’јепа и злу да се слади;

Али братска љубав никад не умире.

 

Вода крвца није, мајка нам је иста –

Она свијех грли једнакијем жаром,

Вјера је у љубав и у срца чиста,

Једна је молитва пред светим олтаром.

 

Ено онај очи пут небеса диже,

Раширеним рукам’ Створитеља моли,

Они опет главом пригиба се ниже,

Сам Бог знаде чији је вапај бољи.

 

Вјером својом дакле свак нек творца слави

А брат брата нека правим срцем грли,

Кад је у невољи нек не заборави,

Одма нека к њему брзим кроком хрли.

 

Мој брат да ми страда  - нека тако рече –

Са њиме ћу и ја да дијелим јаде,

Вјера нам је љубав и крвца што тече:

Оћу и ја пасти ђе ми братац паде.

 

Једне дакле мајке ми смо синци прави,

Ако нам се вјера дијели у троје,

Зашто братац брата да мрзи и дави,

Да му се злу слади, весели и поје?

 

Разгонимо дакле себичност и злобу,

А згрлимо чврсто братска срца наша;

Врзимо је себи у дубоком гробу,

Боље ће нам пријат’ тад братимска чаша.

 

Радо ћемо тада постић’ нашу мету,

А пакосном врагу што нас криво гледа;

Трн у оку биће, када види свету

И братимску љубав међу српска чеда.

 

Материнска љубав свршит’ се не даде,

Само кад је слога братска прекаљена,

Тад можемо стално бити пуни наде;

Вазда постојани као тврда ст’јена.

 

Ој, мол’мо се Богу сви у истом гласу,

Вјечно да устраје љубав међу нама;

Јер тим путем само корачи се к спасу,

Ето ово учи и вјера нас сама.

 

Роду срећа, без тог, не може да цвати,

Омладино српска, узданицо рода,

Моћ и снагу треба свеђ љубав да прати,

Онда тек ће стићи она жељна згода.

 

Јади ће нам проћи, свануће нам зора,

А то Србин чека, и дочекат мора.

 

У Бару 1896.         Мило Јововић 

 

Босанска Вила бр. 18  1896.