Клетва за клетвом

Клетва за клетвом

-Српска народна песма-

Девојка се у Дреновцу купа:

Баци сукњу у зелену траву,

А кошуљу крај воде Дреновца;

Прикраде се овчар од оваца,

Те украде кошуљу девојци.

Љуто куне Дреновка девојка:

“Ко то моју кошуљу украде?

Трипут му се иљадиле овце!

А коњи му поље прекрилили!

Пшеница му по долу полегла,

А по брегу на срп навалила!”

То зачула овчарева мајка:

“Ко то куне мојега овчара?

До јесени у мом двору била!

А до друге и чедо родила!

Ја му баба кошуљу справила!”

Српско Коло  год. II

Новац

Новац

А, љуто се свако вара

Ко у новцу тражи друга:

Новац не зна друго бити

До господар или – слуга.

С њиме пази, не загази

У срамоту преголему! –

Један мора бити слуга:

Ил’ он теби, ил’ ти њему.

Скучиш ли га да те служи,

Служиће те снага јака;

Ал’ ако си његов слуга,

Тад си нижи од просјака.

“Српско Коло”   год. III

Јов. Ј. Бабић - Нашем сељаку

Нашем сељаку

Оставио си мотику и рало,

И равне њиве, без бразде и плода,

Воћњаке, паше и кућицу белу,

И своје миле, породицу целу. –

И пошао си, ко син славног рода,

С пушком у руци тамо, где те звало

Поприште старих битки и мегдана

И пале сени тужног Видов-дана.

С песмом си увек ти јурио свуда

И крвљу својом залевао груду

Предака својих с жељом: да сви буду

Слободни, и да наш оро и туда

Рашири крила..;  и као пређе

Крвљу си својом омеђио међе

Наше, и браћи раскинуо узе

Ропске, и здеро покров црн и тмучан,

Под којим много живео је лета

Наш народ, јадно, одвојен од света,

У тами ума и левању сузе…

У мртве душе и у живот мучан

Ужего си светли пламен нове ере:

Слободу, живот надања и вере….

***

И кад се сврши бој и доба ратно,

У место пушке ти ћеш узет’ рало,

И као негда, задовољан с мало

Радићеш… време вратиће се златно:

Себе и своје челичићеш бојем,

И срећу своју залевати знојем!...

Јов. Ј. Бабић

“Балкански рат” бр. 8   1913.

Милан М. Петровић - Браћа у револуцији

Браћа у револуцији

“Нема брата док не роди мајка”,

Певали су Срби без престанка.

A кад дође . .. четрдесет прва,

И брат брата закла као црва,

Преста песма тога страшног данка:

“Нема брата док не роди мајка!”

И тад мајка у души све деце

Виде само анђеле и свеце!

И не виде испред кућних врата

Кад брат закла свог рођеног брата,

Нити виде, док трајаше клање,

Да син мачем скида главу са ње.

Умирући, виде у месецу:

Себе и сву загрљену децу.

Милан М. Петровић

Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”

П. Каменаровић - Напитница

Напитница

Ускрснуше Милош, Душан, Марко,

Њих од смртног санка пробудила,

Ка’ нам синоћ представљаху жарко,

Од анђела подкријепљена Вила;

Јошт и чусмо оно дике наше

Какву нама пјесму запјеваше.

Ето мртви из гробова

Подигоше главе

На освету пут Косова

Да нас живе справе,

Ал то није пјесан нова,

Давно се то поје,

Па нам браћа сред окова

Свеједнако стоје!

Ну пјесма та остарјела

Коју нам поје Вила,

Нови знак доби рођењем

Кнежевића Данила!

Срећно рођење! њему се

Радосна пјесан ори

По свем свјету ђе гођ се

Мили наш језик збори;

Рођење то за славити

Сваки од нас похрли,

Пак ето Црна Гора нас

У своме скуту грли.

Ево три дана да смо се

Са срећом овди стали

И честе братске здравице

Обилно изпијали;

Пак, гле, јошт винца рујнога

Кћео бих попит чашу,

И јошт један пут здравицом

Поздравит наду нашу,

Ал неситој пожуди

Ко може наћи крај ….?

Браћо, што ви наздрависте,

Ја кличем: “Боже дај!”

При том закључку свечано

Вам обећавам сада,

Да ћу се вазда љубави

Сјећат, која нас склада;

Пак ђе гођ с братом сретем се,

Пун духа вилинског,

Напит ћу: да нам новога

Данила, живи Бог!

На Цетиње 10. сеп.  1871.

П. Каменаровић

“Црногорка” 1971.

Срђа Злопоглеђа - Нашим освајачима Једрена

Нашим освајачима Једрена

Хајдете натраг! На тој црној њиви

Коју сте ралом топовским разрили,

Доста сте крви потоцима лили!

Време је, да се одморите и ви!

Да ли сте живи остали у боју

Или вас листом могиле покрише

Или вас срце и не вуче више

Доћи у лепу отаџбину своју?

Видети опет оца, сеју, брата,

И стару мајку, пуну неспокоја,

И сузну љубу и дечицу, која

Питају тужно:”Где ли је то тата?”

Крај свога старог огњишта седети,

У светлом кругу, уз песама звуке

И, након свега поново узети

Дечицу своју у крваве руке?

На њиве, жељне, и зноја и рада,

С ралицом оштром радосно отићи

Сврстати бразде, па онда обићи

Ројеве златне и свилена стада?

Проћи кроз забран, над ким се надвуко

Застор од лишћа, кроз сеоце бело

И вотњак мали, што се сав обуко

У своје цветно, блиставо одело?

Хајдете натраг! Даље ваше није!

О, децо наша, о ратници смели,

Доста сте другом ловорове плели!

Време је да се сетите Србије!

Срђа Злопоглеђа

“Балкански рат” бр. 10     1913.

Ст. Р. Делић - Дилберке

Дилберке

Из збирке народ. умотворина Ст. Р. Делића

XXXII

Платно б’јеле Сарајке ђевојке,

На Миљацки – на сред Сарајева:

Пред њима је хашарија Мара.

Већ се пење уз жуту наранчу.

Гђе је среће ту је и несреће,

Лоша срећа Мари прискочила:

Уједе је гуја из наранче.

Мара паде под жуту наранчу,

Мара паде Јово јој допаде.

Виш’ ње Јово тугу туговаше,

Превелике јаде јадоваше:

“Ал’ ћеш умр’јет, ал’ ћеш преболити?

Да знам да ћеш преболити Маро,

Тражио б’ ти по мору хећима,

Kупов’о  би по дукат мелема”.

Бона Мара једва проговара:

“Не мучи се, не тражи хећима,

Видиш млада преболит’ ти не ћу.

Видиш аспе око белензука,

Видиш цв’јета од онога св’јета?!”

То изрече – лако душу пусти.

Босанска Вила бр.22   1894.