Вид Вулетић – Вукасовић - Њ. Височанству Књагињици Јелени

Њ. Височанству

Књагињици Јелени

свијетлој вјереници

Њ. Височанства

Викторија Емануела

Краљевића Италијанскога

Вид Вулетић – Вукасовић

Часник Данилова Реда и. т. д

умиљато

П.

Сиви орле, птицо виловита,

Гледо си ми славу Црне Горе

Кроз вјекове све кроз копља вита,

Гдје се лави за слободу боре;

Гледо си ми и у сјајне дворе,

Гдје уз Књаза кћерка племенита

Тихо слуша мудре разговоре,

Што јој каже мајка поносита;

Гледо јеси дивну љепотицу,

Слушо јеси ту рајску божицу, -

Италији тад си одлетио

И Краљеву сину бесједио:

-“Ти крепосну узми заручницу,

Ту Јелицу Књажеву ружицу!’

У Брсечинама, на Јелиндан  1896

Дубровник – Календар 1897.

Милош Перовић - Неким старим друговима

Неким старим друговима

Грамзите за влашћу, грамзите за благом,

Грамзите брзо,  јербо живот лети,

Пијте нектар сласти гутљајем дубоким,

Скромност вам неће радости донети.

Зајазите се, ето пуста блага

Гулите кожу с беднога сирака,

Оставите само нека мирно теку

Сентименталне сузе народњака.

Једном се живи, а живот је кратак,

Те ко је јачи, тај нека и живи,

Нек слаби страда, до тога вам стало,

Ако је слаби’,  ви му нисте криви.

Грамзите брзо, уживајте брзо,

Смрт је неизбежна за сваког човека,

Грамзите само, требаће вам можда

И за дуги вечност што нас јоште чека.

Милош Перовић

Босанска Вила бр. 2  1911.

Милорад М. Петровић - Тамна ноћ …

Милорад М. Петровић

Тамна ноћ …

(Из “Сељанчица”)

Тамна ноћи ….тамно ми је,

Од вечери, до вечери,

Тамнина ми снагу пије,

Од мрака до зрака,

Од зрака до мрака.

Стара ми се мајка вајка,

Од вечери до вечери:

Што ми копниш мила ћери,

Од мрака до зрака,

Од зрака до мрака?

Дуги данци, дуге ноћи,

Од вечери до вечери,

Суђника чекајући

Од мрака до зрака.

Од зрака до мрака.

Милорад М. Петровић, Младеновац

Босанска Вила бр. 3-6   1910.

А. Тресић Павичић - Опет на сунцу

 А. Тресић Павичић

Опет на сунцу

Из епиникијских пјесама “Освећено Косово”

Рибари вргоше мрежу

У сиње дебело море;

Крок око паса притежу,

С отпором мора се боре.

Ногом се упиру босом

О оштре приморске шкрапе.

Бур аим провија косом;

Не треба рибару капе.

Складнијем хакањем вуку

Коноп уз урвину струм.

Свију се буре у хуку,

Ко вито пруће у грму.

Тешко ли данас се вуче!

Бити ће обилна лова!

Сваки у длан захуче,

И коноп заузла с нова.

Што ли се улови, боже,

Је л’ дупин, је л’ псина морска?

На длану одр’јеше коже,

Тврде ко чесмина горска.

Мрежу притегоше крају,

Ал’ у брод дићи се не да:

Рибари од чуда зјају;

Свак у њој наказу гледа.

Упр’јеше из пет’них жила,

Дигоше наказу ону;

Ал’ кад у броду је била,

Замало брод н епотону.

Сву су је обрасли браци,

Свилене, шкољке и ресе,

Када је мрежа избаци,

Ц’јела се палуба стресе.

Ножем је чистити стану

Од шкољка, брака и гљива:

Злаћана пера тад плану,

Ко муња с облака жива.

Рибари заносно кличу,

-Љуља се с радости барка –

Сви једним гласом завичу:

“Топуз је Краљевић Марка”! …

А. Тресић Павичић, Беч

Босанска Вила бр. 7  1913.

Марин Сабић - Снило ми се…

Снило ми се…

Снило ми се да сам умро: у тишини у самоћи

На дну гроба ја сам лежо, у наручју вјечне ноћи.

Помрчало сунце јарко, потамнио јасни данак:

Снило ми се да сам умро, а смрт била лаки санак.

У сну тихом дани текли неосјетно, ко часови,

Текли дани и године и године и в’јекови.

А у току бескрајноме ко живећи ја сам сниво,

У тишини, у самоћи снивајући прислушкиво.

По свемиру неизмјерном коло воде златне звијезде

А смртници за смртницим редовима густим језде.

Језде чете небројене шумећ свијет в’јек свој вије,

А у мојим грудма било васионског жића бије,

Па се груди моје шире и срце ми поиграва.

Из просторја свемирскога глас ми сваки дотитрава.

А ја с душом васионом упоредо тихо дишем,

И на мору неизмјерја, лагано се смијућ њишем:

А свемиром дани теку неосјетно ко часови,

Теку дани и године, и године и в’јекови ….

Марин Сабић, Будва

Босанска Вила бр. 21  1909.

Јово Г. Поповић - Погреб

Погреб

(Владимиру Ћоровићу)

Поноћ н’јема … зв’језде стале,

Угасла им св’јетлост жива,

По камењу сјенке пале,

Мртво ст’јење санак снива,

Небо мрачно, небо плачно,

На њем сјајне зв’језде гасну,

Кроз ноћ неко оплакује:

Херцегову земљу красну…

Поноћ н’јема… А Неретва

Жалостиво стјење пере,

Херцегова то је клетва,

Да се тако мучи, вере,

Ст’јење славно, ст’јење тамно,

Виш’ њег’ мјесец зв’језде гасну,

Кроз ноћ неко оплакује:

Херцегову земљу красну….

Поноћ н’јема … К’о  да бруји

На Неретви пјесма тија,

Ко је пјева, да л’ славуји,

Што ли тако тужна прија?

Пјесма мрачна, пјесма плачна,

Разл’јеже се кроз ноћ страсну,

Кроз ноћ неко оплакује:

Херцегову земљу красну …

Поноћ н’јема… Будно ст’јење

И Неретва хладна вода,

Скамењено покољење

И планина пуста , горда,

Сузе лију, пјесму вију

Глас им јечи кроз ноћ страсну,

Свети погреб – тугом круни:

Херцегову земљу красну…

Мостар, 1905   Јово Г. Поповић

Босанска Вила бр. 13 и 14   1905.

Игуман Георгије - Св. Василије Острошки

Св. Василије Острошки


Василије свети поносе монаха 
Наставниче добри светих пустињака. 
Ко јутарња звјезда твој лик нам се јавља 
Поборниче мудри светог Православља. 

У пештери хладној усред стјене сиве 
Твоје мошти зраче духом вјере живе. 
И сад као негда у времена стара 
Наше вјере свете која чуда ствара. 

Благовјерни народ стиже са свих страна 
Под острошке висе хрли сваког дана. 
Да цјелива тебе духовног пастира 
И напоји душу рајског миомира. 

Адске силе стрепе од имена твога 
Ломе се о стјене тврдога Острога. 
Мрачном злобом дишу мржње неизмјерне 
Да нам смуте вјеру да уплаше вјерне. 

Сузама си вјере гријо хладне стјене 
О пастиру добри цркве намучене. 
Народу Српскоме Богом даровани 
Богоносни оче славом овјенчани. 

На животној стази вјере и надања 
Нашије успона и наших падања. 
Молитвама твојим љубав нам оснажи 
Да смо вазда будни на духовној стражи 

Моли за све вјерне, за обитељ свету 
Мир у мојој души и мир цјелом свјету. 
Мир од Источника сунчаније зрака 
Василије свети поносе монаха. 


Игуман Георгије