Благајска прича
Тужно кликће оро сури,
Што на вису гн’јездо вије,
И потмуло хучи Буна
И о црне ст’јене бије,
Пак о коњиц разуздани
На далеко баца пјене,
И жури се, бјежи, скаче
Кроз камение и стијење.
На тјемену голих ст’јена
Рушевине старе стоје, -
Око њих се бршљан свија, -
Змија тражи легло своје…
Мјесто пјесме, игре, шале
И бубњева и тимпана,
Сад се чује вриска вјетра
И шуштање голих грана…
Кад све мртвим санком спава,
Када мркла поноћ стигне,
Одрони се плоча гробна
И сјенка се једна дигне.
И гледајућ Благај трошни,
Стари Херцег сузе лије,
И сиједе чупа косе
И старачка прса бије…
Влад. Ћоровић
“Срђ” бр. 6
1902.
