Јово Г. Поповић - Погреб

Погреб

(Владимиру Ћоровићу)

Поноћ н’јема … зв’језде стале,

Угасла им св’јетлост жива,

По камењу сјенке пале,

Мртво ст’јење санак снива,

Небо мрачно, небо плачно,

На њем сјајне зв’језде гасну,

Кроз ноћ неко оплакује:

Херцегову земљу красну…

Поноћ н’јема… А Неретва

Жалостиво стјење пере,

Херцегова то је клетва,

Да се тако мучи, вере,

Ст’јење славно, ст’јење тамно,

Виш’ њег’ мјесец зв’језде гасну,

Кроз ноћ неко оплакује:

Херцегову земљу красну….

Поноћ н’јема … К’о  да бруји

На Неретви пјесма тија,

Ко је пјева, да л’ славуји,

Што ли тако тужна прија?

Пјесма мрачна, пјесма плачна,

Разл’јеже се кроз ноћ страсну,

Кроз ноћ неко оплакује:

Херцегову земљу красну …

Поноћ н’јема… Будно ст’јење

И Неретва хладна вода,

Скамењено покољење

И планина пуста , горда,

Сузе лију, пјесму вију

Глас им јечи кроз ноћ страсну,

Свети погреб – тугом круни:

Херцегову земљу красну…

Мостар, 1905   Јово Г. Поповић

Босанска Вила бр. 13 и 14   1905.