М. Димитријевић - Дубровнику

1910.

 

Дубровнику
 
Граде, ja за те имам осјећања
јep волим тугу.  И сам сам сужањ живи
у домовини јада и плакања,
под законима туђинским и кривим.
 
И ти си тих и таман, јадни граде,
твоје ми море стално шуми тугом,
трпиш и чекаш, устрајно, без наде,
што неће доћи у времену дугом.
 
Јер Бог je суров за твог Светог Влаха
и не слуша га кад се за те моли;
твог заштитника залуд срце боли —
туђин те тишти, дрзак и без страха.
 
Памтиш ли кад je Цар у теби био?
И када није туђи стијег срамно
китио твоју потамнелу тврђу?
 
Заробљено ти море тугу поје.
Галије ти je убило вријеме.
Помрле су ти све виле на Срђу.
 
Да ли те чара, благо и замамно
нада,да ћe се галије повратит
однекуд,живе, слободне и твоје?
 
Мостар      М. Димитријевић