1910.
Из „Војнички песама”
Незнани гроб
Уморено чета одмиче уз стење,
Наша лица сунце немилосно пали;
Oceћa се мирис од здравца и вење,
Мумлају и хуче Тимокови вали.
И цвркућу шеве испод неба ведра
Док испод нас Ртањ мрачна шири недра.
Крај каменог друма, поврх малог села,
Растурено гробље у мору од траве:
Ту се гуштер сунча, зуји златна чела
И цвеће планинско љупко њиха главе.
И некакав сељак, гонећ’ туна стада,
Поздравив нас просто исприча нам тада
Једву повест тужну: „Пред крај прошле зиме
„Нашем крају стиже чудан путник неки, —
„Нико се у селу није знао с њиме,
,,Ал’ видесмо да je пут пpeш’o далеки.
„Преко мушких плећа тек пар реденика,
„Пушка и траг патње сред мркога лика.
„Дође испред цркве и немоћно паде,
„И за час се слеже туна пола села;
„Нашем попи младић говорити стаде
„Неке чудне речи, док je крв му врела
„Шибала из ране што беше на груд’ма —
„И бистар му поглед блудио пo људ’ма.
„Малаксалу руку неколико пута
„Пружао je на југ, — ту где река тече, —
„Гледасмо га немо клонула и жута,
„И мртвог у порти затекло га вече.
„Последње му речи јекнуше из груди:
„„Земљо моја тужна, збогом... Срећна буди!““
„У цркви га лепо опојасмо млада,
„И ако му име нико знао није,
„Осетисмо да je цвет из српског сада
„И да јунак беше. Сад га земља крије
„Ту у нашем гробљу, и крста му ето,
„„Окићена цвећем чим зацари лето.““
Када сељак сврши, на сва наша срца
Бол je тежак пао, и к’о страшна мора
Притисну нас мис’о: да још тешко грца
Под тиранским игом син Вардарских гора.
Тад сазнасмо, да тај незнан и сирома,
Што почива мирно у том гробу худом —
Донев своје ране са обала Лима, —
Дође да с’ одмори под слободном грудом:
После борбе дуге за спас голог робља,
Спокојна тишина сред сеоског гробља.
И незнаном борцу против силе грубе,
Поскидасмо капе крстећи се муком, —
Марш посмртни наше зајецаше трубе
И зазвони добош потмуло, јауком:
И са врха голог планинскога зида
Разлеже се мукло тужна панахида....
Maja, 1909. Милутин Јовановић
Нема коментара:
Постави коментар