Херцеговац у туђини
Пјесма В. Вулетића
Давно оставих Херцег-горе
Без слободе смрт ми куца,
Језик једва р’јечцу муца:
Моје горе!
Немам ништа испод неба,
До гуслице своје звучне
Уз њу бројим данке мучне,
С туђег хљеба.
До три пјесме вазда гудим,
У њих сам се заљубио
У срце их утувио,
Да ред будим.
Прва ‘е пјесма јада мога,
Те је онда брату појим
Кад на исти живот двојим
Рода свога.
Друга пјесма када лети,
Спомиње ми уздисаје
Те ми души чемер даје,
Све ми сјети! . . .
Спомиње ми стару силу,
Печали ме рана љута,
Те оплачем по сто пута
Прошлост милу.
Наноси ми њешто наде
Трећа пјесма из свог срца,
Која к небу снажно врца,
Слади јаде.
Али нада, јадна нада!
Суза лети к завичају
Своме пустом уздисају,
Нема слада.
Ах да би се повратио
К својој л’јепој домовини,
Не гинуо у туђини,
Тамо сио.
Али немам кога свога,
Тако, мајка јур у рају,
Други за ме и не хају,
Осим Бога.
Тако тужан идем свуди,
Немам ништа до гуслице,
Она мени ближи лице
А не људи.
Доста крати у свом јаду,
Кад ми жалост мало мине,
Тад ми птице низ долине
Пјеват стаду:
„Туђин д’јели својим жита,
Ал’ Бог сваком нуди храну,
И теби ће одабрану
Из свог мита“!
1879
Нема коментара:
Постави коментар