1908
Ноћ у Призрену
Умукнула је песма мујезина.
На ниске куће, што дршћу од студи,
На плач и сузе и наде и жуди,
Тихо се спусти ноћ, мир и тишина.
Уцвељен народ једва једном усну
И дахну душом. Тада, у том часу,
Са Шар-Планине силна светлост пљусну
И пустим градом обилно се расу.
И дух се јави Великога Цара.
У царском руху и с круном на глави;
Он гордо сиђе с високога Шара
У варош коју студ и туга дави.
Па стаде ићи покрај ниских кућа,
Што дршћу силно од зиме и студи
И где се диже, до самог сванућа,
Дубоки уздах из патничких груди,
А када пуче зора изнад Шара,
Он оде натраг; и нико не зачу,
Како се тужан дух Силнога Цара
Те пусте ноћи гушио у плачу.
+ Душан Симић
Нема коментара:
Постави коментар