Антун Којовић - У згоду од великог снијега ноћнопојка

У згоду од великог снијега ноћнопојка

Тешко је, тешко, ово студено,

Ваља стати у покривено.

Пануо је снијег и на Спас;

Дертин како госпоцки пас.

Свак час пада снијега и града,

Од кости ми месо одпада.

Дубовицу ну погледа

Како је пуна и она леда.

Свака је од снијега гора бијела,

Не може се минут ждријела.

Держ се побре бјеља и струке,

Нећеш ћутит веома муке.

Три конате попи цијела

Терт тад гори нек стоји бијела.

Добри чојче, добро вече,

Ал ја стојим грејућ плеће.

Немам бјеља жље струке,

Је ли какве моје муке?

Јошт је виша да у ову прешу¹

Немам вражи² у моју ћесу;

Ако откуда што не испаде,

Зле ће доћи баш покладе.

¹ Тј. у овој потреби.

² Немам ни врага; немам ништа.