Антун Којовић - Пјесам

На 1811. слављећи се дан рожанства ћесара и краља Наполиуна Первога Покровитеља

Пјесам

Тамо у Ловћен на висине,

Според њега у све планине,

Жуборећи горске птице

И уресене јаребице

Рани славић дружбон у Спас

Здрав рекоше Наполеон наш.

То весело птица рекла,

Будва гласну: та се стекла¹.

Уздержа му Вушњи царство!

Проживио Величанство!

Да - гласуј так’ и задрин -

До на љета амин, амин!

Будве гласе, Боже, услиши:

Наполеона ти узвиши!

¹Од стећи се; овдје = догодити се

Антун Којовић - Књига господину канонику Антуну Ћудину

Књига господину канонику Антуну Ћудину

Пријатељу драги, чинин ти знати

Да вото¹  чаше већ нећу стати.

Шездесет бројим моја годишта;

Не би ми дано знаш чисто ништа.

Подпуно изверших церковну службу:

Дочеках жалост, дочеках тужбу.

У триест и осам годиштах муке,

Не примих друго до срама и бруке.

Све што олтар даје користи ал части,

Ниједна не мога мене допасти.

За не дат мени, и из Косова²

Дозваше попа ткоји не зна слова.

Да сам сраман исповијест не даше

Кад ме изванци за то искаше.

Учих дјечицу млога годишта,

То прође тако, прође за ништа:

Части ал користи не хћеше дати

Рад чеса у Будву ћу се смуцати.

Сагријеших Бога али у скровито,

Не учињех гријеха ниједна очитно;

Бићу учинио као поп нехаран,

Али од ниткога не бих покаран.

Вер у поштења ријечи ми твога,

Имам ли већ живота љуцкога?

Све, пријатељу, чини, ти знати:

Де суди у Будву могу ли стати?

Глав³ ми прије раздерло штене,

Нак⁴ остат служит млађега од мене.

Нада се то њеко, али се вара:

Дочекат неће од мене стара.

Нека се шири нек господује,

Нек ме остави, нек ме не трује.

Ја слушах, учах, нећу ријечи више,

Кад тко посаше мајчине сисе.

Ал за мирање не, није мене,

Видим д’  од оружје носе и жене!

Здраво ми глава, биће ми части;

Арђа ткоју носим с мене ће пасти.

Будви ћу оставит поздрав серчани:

Спомен на једнога попа се стани.

Немоћан леже (ствар може бити)

Тад врата од цркве ће м’ отворити.

А благдан дође, ту није збора,

Дозиват попа ваља из Котора.

Давно се, давно од Будве ћело⁵:

Да град већ није нак да је село.

¹ Итал. Vuoto = празан.

² Овдје Којовић мисли на далматинско Косово.

³Глава.

⁴ Нако = него.

⁵ Хтјело; овдје у смислу: чуло, рекло, видјело, дошло до сазнања итд.

Антун Којовић - У згоду од великог снијега ноћнопојка

У згоду од великог снијега ноћнопојка

Тешко је, тешко, ово студено,

Ваља стати у покривено.

Пануо је снијег и на Спас;

Дертин како госпоцки пас.

Свак час пада снијега и града,

Од кости ми месо одпада.

Дубовицу ну погледа

Како је пуна и она леда.

Свака је од снијега гора бијела,

Не може се минут ждријела.

Держ се побре бјеља и струке,

Нећеш ћутит веома муке.

Три конате попи цијела

Терт тад гори нек стоји бијела.

Добри чојче, добро вече,

Ал ја стојим грејућ плеће.

Немам бјеља жље струке,

Је ли какве моје муке?

Јошт је виша да у ову прешу¹

Немам вражи² у моју ћесу;

Ако откуда што не испаде,

Зле ће доћи баш покладе.

¹ Тј. у овој потреби.

² Немам ни врага; немам ништа.

Антун Којовић - Пјесам

Пјесам

Пала је магла у приморје,

Ал се види крајем море.

Младо момче језди коња

Ткоји нема љубе дома.

То је гледала млада мома

С бијела двора ње прозора.

Сама је собом говорила:

Далеко је двор од поља

Рад пространа слана мора.

Вишњи, Вишњи, разбери ме

Сњин ли¹  санак, али видим:

Је ли оно млад на коња,

Али оно сиви соко?

Не разбира моје око.

Де затвори ово море

У зелено равно поље.

У кошуљи босонога

Преиграћу преко поља.

Ако буде сиви соко,

Рјетћи ћу му: поглед окон

Пут истока у дно поља:

Ту ћеш видјет свака лова.

Ако буде млад на коња,

Рјећи ћу му: вод ме дома.

¹ Да ли снијевам. 

Антун Којовић - Пјесам Анакреон

Пјесам Анакреон¹

Браћо Буљани,

Сви брез пристанка²

Плачте, не дајте

Очима санка.

Овога злога

Черна годишта

Остасмо голи

Брез нигдје ништа.

Зли људи околни

Одњеше ентраду³,

Јошт ни пријете

Одсјећи браду.

Маслинах бури

Што остало бјеше,

То посјекоше

Ал изгорјеше.

Њеколко вина

Роди ни поље

Поњеше горје⁴

Не дође доље.

Пијемо воду

Подњесмо муку,

Поњеше жито,

Још бију бруку.

Дижте се, дижте

Буљани стари,

Одите виђет

Невољне ствари.

Иако се има

С Инглезом рати⁵,

Буљанин може

Свак мирно спати.

Ваше синове

Не траће⁶ Инглези,

Нако кумови

Баш Барбарези⁷.

Срету их путом

Стану поздрављат,

А по поздрав,

Фатају за врат.

Воде их сужње:

Ваља у прешу

Да дом несретњи

Опразни ћесу.

Ал пођте стари,

Починте у миру

Јер зерна од топах

Кроз куће свиру.

Топ су прењели

У Госпоштину⁸

И раде обалит

Од града зидину⁹.

Алаку чину,

Са собом зборе:

Не оста у Будву

Већ живо створе.

Кад зна се: нитко

Не гин’ од топа,

Везана ишћу¹º

Којовић попа.

Ал изван тога

Дошла је грозница¹¹

Од које труде

Старци и дјечица.

Већ куће нема,

Нема огњишта

Ђе се не чују

До ао! триста

Устане једно

Друго иде лећи;

Ноћ дође - нема

Тко свјеће ужећи.

Устану блједи,

Ето их набоље,

Након пет данах

Пану опет доље.

Јер се одаљише

Ао! бајонете¹²

Свако се Будви

Тад чудо сплете.

Докле плаником

Ресаше гора,

Богме од грознице

Не бјеше збора.

Одкад одњеше

Воде ово поље,

Грознице доше¹³

И сердобоље.

Јер се не виду

Сјеват мушкети¹⁴,

Зато ни злице

Даше све штети¹⁵.

Иако грешник,

Бих се молио

И од небеса

Ја бих просио:

Да се грозница

Од Будве остави

Јер ме страх ткога

Да не престави¹⁶.

А у зле људе

Помор удрио;

До’ од њих остане

Што сам керстио¹⁷.

Од злицâ да се

Учини брука:

Губа најмања

Да ин буде мука.

Тако ће бити,

Није сакривено

Чисто ин каже

Плеће печено.

А мени књиге

Од свијета тамо

Да војска иђе

Итро овамо¹⁸.

¹Вријеме и повод настанка ове пјесме казује сам Којовић:”У годишта 1809 кад њеки људи од околине приступише да даду пакости Будви”.

²Престанка; брез пристанка=непрестано.

³ Од итал. entrata = приход; у овом случају земљишне плодове.

⁴Горе, тј. у села извише Будве.

⁵Ратовати.

 ⁶ Од траћити, тратити.

⁷ Аутохтони становници Туниса, Алжира и Марока, још у Којовићево вријеме познати гусари. “Наши кумови баш Барбарези (Бербери)” значи: наши људи који се понашају као сјеверно афрички гусари који су сем бродова и трговачке робе заробљавали и наше људе да би их доцније ослобађали уз високи откуп.

⁸ Локалитет близу Будве

⁹ Градске зидине, градски бедем.

¹º  Траже, захтијевају.

¹¹ О харању ове болести Којовић говори у својим Мемоарима.

¹² Тј. војска која је напустила Будву.

¹³ Дођоше

¹⁴ Од итал. moschetto = старинска пушка, мускет.

¹⁵ Нанијеше све штете.

¹⁶ Тј. да неко не умре.

¹⁷ Тј. да остану само дјеца од злих људи.

¹⁸ Да француска војска поново долази, као гарнизон, у Бyдву.