Али Риза Даутовић - X

Дилберке

Сабрао Али Риза Даутовић

X

Фату проси хоџа Башлагићу,

Фату проси, Фата се поноси.

“Што ће мени хоџа Башлагићу?

Kад је њега Влахиња родила,

У параде, чувајућ прасади,

У јелову кору завијала,

Шарен-гуја, шарен повој била!”

Kад је хоџа гласе разумио,

Он написа до три хамајлије.

Прву пише, у ватру је баца:

“Не нос, ватро, књиге ни јазије,

Веће срце Фате у матере!”

Другу пише, у воду је баца:

“Не нос, водо, књиге ни јазије,

Веће памет у ђевојке Фате!”

Трећу пише, под камен је баца:

“Не притискуј, камене, јазије,

Веће душу у ђевојке Фате!”

Kад је било око пола ноћи,

Дилбер Фату глава забољела.

Она иде хоџи Бешлагићу,

Те му куца на кућним вратима:

“Отвор врата хоџа Бешлагићу,

Отвор врата, запали ми ватра!”

Ал јој хоџа да отвори неће;

Опет она тихо говораше:

“Отвор врата, хоџа Бешлагићу,

Отвор врата, притиште ме камен”

Ал јој хоџа да отвори неће.

У њој живо срце препукнуло!

Босанска Вила бр. 22   1896.

Али Риза Даутовић - Дилберке

Дилберке

Сабрао Али Риза Даутовић

V

Зелени се под Тузлом мераја,

На мераји прострта серџада,

На серџади Риза џиримџија;

И он купи од цура џериме.

Свака цура по жут дукат дала,

Сама Фата дизију дуката,

Дилбер Неја и срце и душу.

VI

Прошетала шарен-гаћа млада,

Она шеће боса по снијегу.

Њу ми пита момче нежењено:

“О Бога ти шарен-гаћа млада,

Је ли теби по ногама зима?”

Проговара шарен-гаћа млада:

“Није мени по ногама зима,

Већ је мени по мом срцу зима,

Јер ме мати за нејака дала;

Када оре, једва кући дође,

Када коси, једва косу носи,

Када дрља једва договрља,

Кад спавамо, он бјежи од мене

С тога ми је по мом срцу зима!”

VII

Дворе мела Али-беговица,

Дворе мела, двор’ма говорила:

“Моји двори, остали ми пусти!

Ево данас седам годиница,

Откако сам доведена млада,

Још ја не знам ди Али-бег спава?

Љети спава с коњ’ма на ливади;

А у зиму с коњ’ма у ахарим.

Она мисли нико је не чује,

Ал њу слуша Алибега мајка,

Па је свога дозивала сина,

Те је њему тихо говорила:

“О, Али-бег, једини у мајке,

Зашто не јдеш у одају љуби?”

Њој Али-бег тихо говорио:

“Кад је дошла мени са сватима,

Ја је пођо да је с коња скинем,

Она вели: “не по Богу брате!”

Ја јој пођо да фереџу скинем,

Она вели: “не по Богу брате.”

Ја јој пођо да чизме изујем,

Она вели:”не по Богу брате!

Три пут ме је мати, побратила.”

Босанска Вила   бр.  19  1896.

Али Риза Даутовић - Звијезди

Звијезди

Сјајна зв’јездо, која сијаш

По ваздугу драгу ноћ;

Сакри за час своје лице,

Јер ми ваља драгој поћ.

А кад дођем драгој дома,

Проспи онда цио сјај;

Јер је мени у љубави

Ведра нојца прави рај.

Ал ако се ђе изгубиш,

Не покажеш сјаја свог;

Пјесма моја никад више

Неће славит лика твог!

Али Риза Даутовић

Босанска Вила  бр. 2  1897.