Oтаџбино
Која су то силни осећаји који раздиру моје
груди
кад мислим на тебе, о отаџбино
моја!
Као да су неке тајанствене нити спутале
моје срце,
и оно се очајно отимље да не пукне од
претешка бола!
Има ли стопе твоје свете земље да није
звливена крвљу
и посејана костима моје браће и мојих
отаца?
Има ли колибе по оголелом кршу и плодним пољима
да није подигнута жуљавим рукама мојих
сељака?
Мени су причали војници, да су по највећем
мразу скидали шињеле и стварали топовима пролазан друм!
И да су у доба највеће глади кроз беспутне
албанске горе
делиле са заробљеним другом свој последњи
крух!
У страшно искушењу, кад су нас уверавали
да је изгубљено све, све, у нашим грудима плантело је кандило Видовданског
Храма,
и у очајном походу пратиле су изрешетане
заставе наше
Величанствена волујска кола Седога Краљa!
О! Има нечеr што ме с тобом стихијски веже
да те безумно волим до последње капи крва и
зноја;
то је дух Светога Саве и силне народне
песме
којим је проткана твоја велика душа, о
света Oтаџбино моја!
Предраг В. Ковачевић
“Глас Боке” бр. 106 1934.
Нема коментара:
Постави коментар