понедељак, 02. мај 2016.

М. Видаковић - Сунчани дани


Сунчани дани

Утонуле су многе бесане, биједне ноћи
У вину и шумној музици проведене.
Ја писах суморне пјесме, растужен, у самоћи;
Души је било болно; очи ми замагљене.

И чамила је дуго залудна младост. Али
Дошли су дани сунца, и ја се снажим. Ево,
Дижу се илузије, свјетови моји пали.
О, ја бих чезнуо опет, и радосне пјесме пјево!

Легенде старе клизе и јаке мисли жуде
У срцу грије сунце и снију љетне сјене.
Постају раскошне пјесме, док испред ока блуде
Расуте црне косе и бијеле, страсне жене.

Јаблани, шуме, шуме … Ведра ме јутра буде
Под врућим небом чезне и буја живот нови.
У срцу грије сунце док ми у свијести блуде
Жене, и расуте косе, и стихови сјајни снови …

М. Видаковић, Сарајево


Босанска Вила бр.  1 и 2    1910.








Нема коментара:

Постави коментар