Марин Сабић - Снило ми се…

Снило ми се…

Снило ми се да сам умро: у тишини у самоћи

На дну гроба ја сам лежо, у наручју вјечне ноћи.

Помрчало сунце јарко, потамнио јасни данак:

Снило ми се да сам умро, а смрт била лаки санак.

У сну тихом дани текли неосјетно, ко часови,

Текли дани и године и године и в’јекови.

А у току бескрајноме ко живећи ја сам сниво,

У тишини, у самоћи снивајући прислушкиво.

По свемиру неизмјерном коло воде златне звијезде

А смртници за смртницим редовима густим језде.

Језде чете небројене шумећ свијет в’јек свој вије,

А у мојим грудма било васионског жића бије,

Па се груди моје шире и срце ми поиграва.

Из просторја свемирскога глас ми сваки дотитрава.

А ја с душом васионом упоредо тихо дишем,

И на мору неизмјерја, лагано се смијућ њишем:

А свемиром дани теку неосјетно ко часови,

Теку дани и године, и године и в’јекови ….

Марин Сабић, Будва

Босанска Вила бр. 21  1909.