Београду
Ко ти досад није име скрнавио,
Београде лепи, историјо славна,
и ко ти још није ране наносио
мученички граде из времена давна.
Досад памтиш много разних епопеја
и много часова крвавих ил’ сретних,
по теби је често расла пелен - леја
уместо лилија мирисних и цветних.
Кроз векове за те туђини се бију
и њихова крв се просипа по теби,
од постанка две ти реке темељ рију,
али ти побеђен још никада не би.
Изрована лица ранама безбројним,
Титан непобедни, ланце си кидао
и одолевао најездама бојним,
али никад ниси на колена пао.
Све си насилничке хорде сахранио,
под твојим стенама њихова су гробља,
и за сваком борбом твој се барјак вио
и сунце слободе грејало лик робља.
И данас те опет судбина прогони,
са васцелим Српством робом си постао,
ал’ сутра кад звоно с твог зида зазвони
ти ћеш засијати ко пре што си сјао.
И док целим светом нове ватре жаре
и зраци слободе ропске душе заре,
твоје ране лече наше реке старе.
И кад се уздигнеш као оркан бура,
са твојих бедема одјекнуће: Ура!
снагом што све руши и оков растура.
1957 Д. Драгутиновић
Гласник Српског историско-културног друштва “Његош’’
Нема коментара:
Постави коментар