недеља, 8. новембар 2015.

Божа Весић - Помен

Помен

Мој јадни отац, сав Србин и речит,
Још као малог опио ме саном
О старом сјају; а косовском раном
Нан’о  ми срцу бол дубок и вечит.

Он виде многе развалине, лавре
И знаменита од вајкада места.
Знао је, неук, за Рим и за Мавре,
И за Јелине којих давно неста.

Каткад, с вечери, крај њега би сели;
Он би нам онда причао о Цару,
Милошу, Марку, честитом Лазару;
Ту би се с мајком Југовића срели.

Пред нама блисну лабудова крила,
Соколи, ати, девет љутих лава!...
Влаже се очи; све је за нас јава:
“И ту је мајка тврда срца била”…

Подсећао је на освету кнеза,
И спомињао Пећ, Призрен и Скопље;
И слутио је,  како као снопље
Падају борци које љубав веза.
----------------------------------------

О, где си сада, родитељу часни?
Да ли нас твој дух у борбама прати?
Монгол је мор’о  нама наше дати
Угаснуо је полумесец јасни!

Једног је дана литургија сјајна
У катедрали у Призрену била.
Побожна песма у небо се вила
Сјала је свећа теби као тајна.


Божа Весић, Призрен


Босанска Вила  бр. 23 и 24     1912.








Нема коментара:

Постави коментар