Милан М. Петровић - Орање у ропству

Орање у ропству

Кад сужањ травку гризне повијен као црв,

Камџија над њим звизне и проспе топлу крв.

Равницом бразда кружи и гради црни круг,

Тамничар стари плужи, а сужањ вуче плуг.

Корача роб у аму и дави болу крик,

Да не би тугу саму унео у свој лик.

Плећа му сунце жеже, а летњи дан је дуг,

У хладу коњи леже, а сужањ вуче плуг. . .

Шта ли ће овде нићи из крви брата мог?

Слобода кад ће стићи? — То знаде само Бог.

Ми знамо да ће сада, кад падне овај друг,

Изићи роб из ада, да вуче тешки плуг.

Ићи ће редом тако, док умре задњи роб,

А овде, где је пако, цветаће сутра боб.

Само ће птић да јеца кроз овај пруски луг:

“Овде су српска деца, некада вукла плуг. . .”

1944                               Милан М. Петровић

Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”

Милутин Јовановић - Отаџбини

Отаџбини

Ми те сви волимо љубављу нечујном

Без вашарске ларме, тихо и предано,

И никад ником неће бити знано

Каква верност тече нашом крви рујном.

Јер ми не умемо, попут фарисеја,

Да од срца свога правимо дућане;

Ми смо као снегом завејане стране

Пуне сочне траве и цветних алеја.

Волимо те ћутке, к’о  пас господара,

И све муке твоје снажно осећамо

Готови да, задњу кап крви ти дамо:

Ти си души нашој символ свих олтара.

И сваки наш дамар за те снажно бије,

Крећући нам живот, што припада теби,

Ко нас не зна никад ни слутио не би

Какав огањ наша мирна душа крије.

И тек оног дана кад плаве висине

Задрхтале буду од рике топова –

Ти ћеш познат љубав верних ти синова

И пробуђен огањ тихе душе њине.

Отаџбино мајко, веруј страшном вером

У синове твоје ћутљиве и мирне,

Веруј, да за твоје све часове грке

Крвавом ће они исплатити мером.

Милутин Јовановић

“Балкански рат” бр. 4  1913.

Драгољуб Филиповић - Туга за Јанковић Стојаном

Туга за Јанковић Стојаном

Оронула, крилом посрнула,

тужи, плаче Јанковића кула.

Ветар звижди са приморских страна,

носи иње с расвцеталих грана

и засипа сјај тужна расула.

Нема њега... У странама туђим

труну руке дивнога сердара.

Место њега стара мајка веже

седом косом вињаге и вреже

и нариче да кам сињи пара.

Са њом туже горе и пропланци,

вите јеле и студено стење.

Откад Стојан оде у туђину

српска песма кроз гору не мину,

— Све занеме ко магле јесење ...

Драгољуб Филиповић

(СКЗ 277, 91, Бгд 1938)

Слободан Живојиновић - Краљу–Мученику

Краљу – Мученику

Народе, капе скини! У овом тужном часу

у горки тони плач!

Разбијен штит је тврди; удес ти наде расу,

прекрхан бојни мач!

Пред Њиме су некад дрхтале под стравом

армаде тиранске и војводе бројне;

кидао је ланце, гордом праћен славом,

слободу носећи кроз победне војне.

А сад лежи скрхан … Осмех не разлива;

престало је срце херојско и верно …

-Сен Душана Силног клања Му се смерно,

а Косовски Лазар чело му целива …

Приђите, мајке црне! – Стисшајте јаук тешки

принесите пород свој!

Мртва је љубав Рода, мртав је Краљ Витешки,

саломљен млад херој! …

Нек с његова одра плам децу озари,

што ко страшна зубља тиранима прети;

Синови ће знати за домају мрети –

сачуваће оно что стекоше стари …

Ратници,  борци храбри! Синови земље ширне!

Оставте њиву, плуг!

Мртвачке песме појте кроз горе наше мирне:

ратни вам паде Друг!

Развијте старе стегове убојне,

попрскане крвљу неумрлих чета;

на растанку тужном од земнога света

испратите сина Шумадије бојне! …

Тамо где спи слава прохујалих дана,

где сневају борци од Вождове крви –

уморан ће лећи Александар Први,

Већи од највећих наших великана.

Устајте, чете мртве! – Оставте хумке травне, -

у зборни дунте рог!

С Опленца Вожд позива! Заставе дижте славне –

чекајте друга свог!

Чујте како бубањ кроз дубраве лупа

и туробни звуци јецају врх брда! –

То народа нашег плаче душа тврда,

јер уморни Ратник одморишту ступа …

Трубачу, поздрав свирај! – Кроз древну трубу борну

нек јекне бола крик!

Херојске сени – мирно! – Светоме месту зборну

ближи се Мученик …

Док у црноме храму духовници седе

погружени клече, паства чупа косе;

док молитве туже са усана бледи –

поздравите Краља ког Опленцу носе!

На Његову гробу поколење позна

загреваће срца за суморне дане;

кад на род насрне олујина грозна –

са њега ће поћи да огњишта бране.

Армадо мртва – мирно! – Док јеца труба борна –

гранитни збијте круг!

Нек спава лаким санком, сред светог места зборна,

уморни, верни Друг! …

Слободан Живојиновић

Време 18-X-1934.

Хакија Темим - Женидба сина Махмуд ефендина

Женидба сина Махмуд ефендина

Бубањ бије на Зеници равној,

У кадије Махмуд ефендије.

Сина жени Махмуд ефендија,

Из Травника, травничког диздара.

Три нахије зове у сватове:

Из Горице, зета Kуртагића,

Малог бега Kоситеровића,

Старог свата, Имлију кадију,

Ахмед агу Ајнил-Kадунића

И Нух-бега, царева сестрића.

Три хардова вина похарчио,

Док од двора свате опремио.

Kад су дошли на Травнику б’јелу,

Исходио травнички диздаре.

Њему веле господа сватови:

“Диздар-ага, стари пријатељу,

Ал’ ћеш с нама ризати конаке,

Ал’ ћеш слати јеџек на мусалу?”

Не хтје њима ризати конаке,

Већ им шаље јеџек на мусалу:

Шећер-шербе, чаше позлаћене,

Пирнич пилав, сребрни сахани.

Ту су били неђељицу дана,

Док ђевојци рухо приложише,

И русе јој косе оплетоше;

Оплетоше триста плетеница,

Уплетоше хиљаду дуката.

Kад је друга неђеља настала,

Kада свану и ограну сунце,

Чауш викну дуал-хана цикну:

“Хазур-ала кита и сватови,

Kасно нам је, а далеко нам је,

Kратки данци а дуги конаци,

Постајући, касно ћемо доћи,

Далеко су ефендини двори!”

Много блага пред двор изнесоше,

Два јој роба коња изведоше,

А два брата сајван изнесоше.

Браћа секу на коња метнуше,

Отале се здраво подигоше.

Kад су дошли у поље зеничко,

Онда веле господа сватови:

“Је л’ ђевојка ујдур понијела?”

Ђевојка је ујдур понијела.

Понијела дванес бошчалука,

И три рахта од срме сковата,

И три узде од сухога злата:

Kо утече на пољу зеничком.

Ту сватови трку учинише.

Kоњ утече Ајнил-Kадунића,

Kод хиљаду и триста сватова;

Kод једека Kоситеровића,

Kод кулаша Имлије кадије.

Врло мука Kоситеровићу,

Хотијаше заметнути кавгу,

А не да му Имлија кадија:

“Богме, нећеш, Kоситеровићу,

Међу сватим заметати кавге”.

Kад су дошли ефендину двору,

Пред двором им дивно коло игра,

И у колу дванéст ђевојака.

Пред колом је Kадунића сека.

Kад их виђе са коња ђевојка,

Па се фати низ бедре у џепе,

Па извади златно огледало,

И у њему дванаест дуката,

Па га баци у коло ђевојкам.

Уфати га Kадунића сека.

Ту су били три бијела дана,

Пир пирили и тефтеричили.

Kад четврти данак освануо,

Иду свати б’јеку двору своме.

Сваки иде своме завичају.

А кад пође Ајнил-Kадунићу:

“Еј довале, Махмуд ефендија!”

Њему вели Махмуд ефендија:

“Е, бога ми, Ајнил-Kадунићу,

Ласно ти је рећи: “еј довале!”

Свом си ђоги рахте саковао,

Фати секи рухо сакупио”.

Њему вели Ајнил-Kадунићу:

“Не фала ми теби ни твом пиру,

Већ ми фала мени и ђогину”.

Забиљежио у Мостару:

Хакија Темим

Босанска Вила бр. 4   1897.

Црногорке и Скадар

Црногорке и Скадар

-Мушка снага дичних Црногорки-

Али немам што зборити – Не зборила,

Или немам што жалити – Прежалосна.

Ја сам сестра безбратница – Код шест брата,

Који славно погибоше – Соколови,

Око Скадра крвавога – Бог га клео.

Око Скадра жалоснога – Не било га.

Погибоше за слободу – Тужне браће.

И за српско дично име – Вазда славно.

Погибоше на јурише – Слава њима

На јурише отимљући – Турске шанце.

Турске шанце и градове – Неосвојне

Прескачући страшне жице – И опкопе.

Отимљући турске топе – Митраљезе,

Турске топе брзометне – Брзи јади.

Брзи јади брза мука – Што ме снађе.

Куд окренем све је црно – Црној други,

Кућа ми је омрзнула – Опушћела.

Без мушкијех зорних глава – Зорна браћо.

Ви сте славно погинули – То ме тјеши.

То ми даде мушку снагу – Да говорим.

Смрћу вашом, ваше браће – Свануло је,

Свануло је тужној браћи – Под Турцима.

Те се смију прекрстити – Молит Бога,

А за здравље живе браће – Соколова

И за покој погинулих – Витезова,

Ви сте славно погинули – За другога.

Као што су стари ваши славно пали

За крст часни и слободу – Црне Горе.

Црне Горе мученице – Од Косова

Мученице, перјанице – Србинове.

И за образ, - српско име – Вазда сјајно.

Кад сте славно изгинули – Жељо браћо

Ја нијесам проплакала – Неутјешна,

Но сам срце своје стегла – Да не плачем.

Тјешила ме слава ваша – Славо моја;

Тјешила ме српска срећа – И јединство;

А и вјера да ће Скадар – Наш остати.

И да ће се ка и прије – Српским звати.

А сад плачем мимо друге – Кукавице

Есмо грдно преварени од свијета

Цио свијет на нас скочи – Бог им дао,

Сви краљеви и цареви – Жалоснице.

Затворише наше горе – ода свуда

Осудише да умремо – сви од глади.

И што нако учинише – срам их било.

Одузеше од нас Скадар – Бог им дао.

Да га даду Албанији – Крвопији.

Жао ми је на нашега – Господара

Што не позва цио свијет – На оружје.

Што не пушти соколове – И војнике.

Што не позва под оружје – Црногорке,

Да бијемо љуте боје – с краљевима.

Те да славно изгинемо – И кажемо:

Да смо живи, да смо своји – док живимо.

Да неправди свијех сила – пркосимо.

Као што смо борили се – Вјековјечно.

Постиђели клете Турке – И Млечиће

И згасили страшну силу – Бонапарте.

Бог је с нама вазда био – Слава њему.

Па би и ту вазда био – као вазда

Још бих много говорилиа – Но не могу.

На груди ми камен стоји – од жалости.

А ум ми се помрачио – од неправде.

Коју Срби поднијеше – од свијета.

Збогом браћо соколови – И гробови

Остављам ве у туђину – Туго моја.

Отуд бих ве донијела – Но не могу.

Е се молим и вјерујем – Вишњем Богу:

Да ће Скадар наш остати – Ка’ наш што је.

За то туна боравите – Очи моје.

А кад Скадар наш постане – пропјеваћу,

Пропјеваћу дивну пјесму – Мимо жене.

Тад ће братске ране бити – изљечене.

“Балкански рат”  бр. 24   1913.