петак, 22. мај 2026.

Вид Вулетић Вукасовић - Херцеговац у туђини

 




Херцеговац у туђини
Пјесма В. Вулетића
 
Давно оставих Херцег-горе
Без слободе смрт ми куца,
Језик једва р’јечцу муца:
Моје горе!
 
Немам ништа испод неба,
До гуслице своје звучне
Уз њу бројим данке мучне,
С туђег хљеба.
 
До три пјесме вазда гудим,
У њих сам се заљубио
У срце их утувио,
Да ред будим.
 
Прва ‘е пјесма јада мога,
Те је онда брату појим
Кад на исти живот двојим
Рода свога.
 
Друга пјесма када лети,
Спомиње ми уздисаје
Те ми души чемер даје,
Све ми сјети! . . .
 
Спомиње ми стару силу,
Печали ме рана љута,
Те оплачем по сто пута
Прошлост милу.
 
Наноси ми њешто наде
Трећа пјесма из свог срца,
Која к небу снажно врца,
Слади јаде.
 
Али нада, јадна нада!
Суза лети к завичају
Своме пустом уздисају,
Нема слада.
 
Ах да би се повратио
К својој л’јепој домовини,
Не гинуо у туђини,
Тамо сио.
 
Али немам кога свога,
Тако, мајка јур у рају,
Други за ме и не хају,
Осим Бога.
 
Тако тужан идем свуди,
Немам ништа до гуслице,
Она мени ближи лице
А не људи.
 
Доста крати у свом јаду,
Кад ми жалост мало мине,
Тад ми птице низ долине
Пјеват стаду:
 
„Туђин д’јели својим жита,
Ал’ Бог сваком нуди храну,
И теби ће одабрану
Из свог мита“!








1879










понедељак, 18. мај 2026.

Посвећено војводи Ђуру Петровићу

 


Посвећено војводи Ђуру Петровићу
 
Кад је Црна Гора,
Као луча сјала,
И свом роду Генија,
Када је давала,
Ти си јаки стуб
Црне Горе био
И лаворов вјенац
У руке носио.
На бојном пољу
И у мирно доба
Домовини био си
Велики Војвода.
Четрдесет година
Српске Шпарте, сине
На бранику био си
Своје домовине.
Иди код другова
Ту ћеш починути
Српска војевода,
И угледни вођа
Својега Народа.
 
Никшић, 18. јула 1929.
 
Павић Маудић









субота, 2. мај 2026.

Srpska narodna pjesma sa Šipana

 

Marko Murat - portret brata Dum Andra Murata


Srpska narodna pjesma sa Šipana

Kazivala Kate Murat

Od Poljica Niko i njegova sestra

ili  sestrinska ljubav

 

 

Pobolje se od Poljica Niko,
On boluje devet godinica.
Dok je imo silnovita blaga,
Pohode ga fratri i popovi
I biskupi božji redovnici,
Pohode ga čestita gospoda
I on sv’jetal od Poljica bane;
Kad je Niku ponestalo blaga,
Svak je Nika jadna odbjegnuo:
Odbjegli ga fratri i popovi
I biskupi božji redovnici,
Odbjegnu ga od grada gospoda
I on sv’jetal od Poljica bane;
Niko njega ne pohodi bolna,
Neg’ Katica rogjena sestrica:
Prodala je perle i prstene
I sa grla zlaćene gjerdane,
Tijem hrani i brata i sebe
Dok je njome ponestalo blaga.
A kad joj je ponestalo blaga,
Ona šeta bratu u kamaru,
Stane njemu mlada nakon glave;
Oprli ga kako iskra živa:
Lako se je Niko probudio
I sestri je svojoj govorio:
O Katice rogjena sestrice!
Što me vrelom ti vodom pol’jevaš?
Oli sam ti jadan omrznuo
U nemoći u nevolji mojoj?
Govori mu Katica sestrica:
“O Nikola, brate, dobro moje!
Ja te vrelom vodom ne pol’jevam,
Nego suzam’ iz obraza moga.
Meni, brate, n’jesi omrznuo
U nemoći u nevolji tvojoj;
Neg se moje srce ražalilo:
Dok si imô nebrojena blaga,
Svak je, brate, tebe pohodio.
Pohode te fratri i popovi,
I biskupi božji redovnici,
I čestita gospoda od grada,
I on sv’jetal od Poljica bane.
Sad, kad nam je ponestalo blaga,
Svak je, brate, tebe odbjegnuo.
Odbjegnu te fratri i popovi,
I biskupi božji redovnici,
I čestita od grada gospoda
I on sv’jetal od Poljica bane.
Sad te, brate, niko ne pohodi;
Neg’ ja tvoja rogjena sestrica.
Prodala sam perle i prstene
I od grla zlaćene gjerdane,
Čijem hranim i tebe i mene.
Sad mi, brate, ponestalo blaga:
Ne znam jadna što ću od života.”
Kad je Niko sestru razumio,
Niz lišce je suze oborio,
I Katici sestri govorio:
Ne straši se, draga sestro moja!
Neg’ ti pogji draga sestro
moja,
Dvor na b’jeli od Poljica bana.
Ti mu reci, draga sestro moja,
Ja da sam ga Niko pozdravio
U pozdravlju njemu poručio:
Zaimlji mi stotinu dukata.
Da bi meni Bog i sreća dala
A ja da bi junak ozdravio,
Dukate ću njemu povratiti;
Po nesreći da bi preminuo,
Ostaće mu tanka kula moja:
Jedna kula tanka na sred grada,
Druga tanka kula u kraj grada;
Ostaće mu polja i livade
Nek naplati bane dugovanje.”
Kad to čula lijepa djevojka,
L’jepo se je uresila mlada,
Ide banu na bijele dvore.
Kad je banu b’jeli u dvor došla,
L’jepo mu se mlada poklonila;
Suze roni ponizno govori:
Gospodare od Poljica bane!
Evo mi je velika nevolja
Da sam došla b’jelu dvoru tvomu.
Prodala sam perle i prstenje
I sa grla zlaćene gjerdane
Čijem hranim bolna brata moga;
A sad mi je ponestalo blaga.
Moj je bratac tebe pozdravio,
U pozdravlju tebi poručio
Da mu pošlješ stotinu dukata;
Da bi njemu Bog i sreća dala
A on da bi Niko ozdravio,
Dukate bi tebi povratio;
Po nesreći da bi preminuo,
Ostaće ti tanka kula naša:
Jedna kula tanka na sred grada,
Druga tanka kula u kraj grada;
Ostaće ti polja i livade:
Pa ćeš tvoje naplatit dukate.”
Govori joj od Poljica bane:
“O Katice lijepa djevojko!
Ti pošetaj moje u kamare;
Mukte ću ti darovat dukate.”
Kad to čula Katica djevojka,
Svila skuce, iz dvora pobjegla.
Dozivlje je od Poljica bane:
„O Katice lijepa djevojko!
Ti se vrati tankoj kuli mojoj
I ti uzmi zlaćene dukate;
S tobom sam se bane šalovao.”
Ma djevojka i ne haje za to,
Neg’ pobjegla dvoru bijelomu,
Bratu svomu šeta u kamaru,
Digne njemu sa lišca koprenu;
To u Nika lišce ostinulo;
On je junak bio preminuo.
Kad vigjela lijepa djevojka
Procvilila iza svega glasa:
“Jeda koga, Boga za miloga!
Evo mi je bratac preminuo.”
Kad to čula od grada gospoda,
U djevojke u dvor polećeli,
I on sv’jetal od Poljica bane.
Oni taže lijepe djevojke;
Ma je niko utažit ne može:
Svu gospodu u plač obrnula,
A i njega od Poljica bana.
Kad vidio od Poljica bane,
On dovede trides’t djevojaka
Pa mi taže Katice djevojke;
Tažilo je trides’t djevojaka.
Jedva se je mlada utažila.
A kad se je mlada utažila,
Skupili se fratri i popovi
I Nika su ukopali l’jepo;
A on sv’jetli od Poljica bane,
On mi hrani trides’t djevojaka
As Katicom lijepom djevojkom;
Hranio ih pô godine dana
Da mi taže lijepe djevojke,
A kad se je mlada utažila,
Za nju se je bane oženio.

 

Iz zbirke Dum Andra Murata







недеља, 26. април 2026.

Стеван Бешевић - После победе

 

 

После победе

(из песама „Светли дани“) 

На смирају сунца, кад почне да гасне
Замагљена светлост јесењега дана,
Затрешташе бубњи и борије јасне
У знак да је битка страшна докончана. 

Непријатељ тучен, све напушта, бежи,
— Последњи пут сунце овде му је сјало; —
У локвама крви застава му лежи,
И под њоме царство немоћно и пало. 

А за растрганим масама армада,
Збуњеним од крви и самртних слутњи,
Натисла се војска победна и млада; —
Сва се земља стреса и потмуло тутњи. 

Крваво је поље преорано тучом
Безбројних граната што су туда риле;
На смирају сунце ужареном лучом
Светли на остатке сатрвене силе... 

... Све је сатрвено, запрега и каре;
Лешеви расути пољаном кô снопље; —
Гавран гракну: Аман! Падишо и царе;
Зла ти срећа, — данас узеше и Скопље! 

А из развалина Душанова града,
Диван бели оро под небо се вину,
Носећ’ круну изнад победних армада,
Намењену славом краљевоме сину. 

Стеван П. Бешевић












уторак, 14. април 2026.

Стеван Л. Бешевић - Заробљенику

 

 




Заробљенику

(Из песама, Светли дани“)

 

Не, ми нисмо с мржњом пошли, у витеза мржње нема,-

Пружи руку, млади беже, и док сеиз каву спрема,

Одагнајмо облак с чела и са срца тугу стару,

…………………………………………Па савимо по цигару.

 

Шта то гледаш, млади беже, у облачку плавог дима?

Пробуди се, више нисмо на обали Црног Дрима —

Што је било, нек је било; сад не жали, нити плачи... 

Укрстисмо бојне сабље, ал’ к’смет је био јачи.

 

Не, ми нисмо с мржњом пошли, већ са надом бојне среће

Ми чувамо нашу мржњу за душмане много веће...

Крв нек вам је наша проста; имадосмо зашто мрети;

Што узесте од нас мачем, то вратише бајонети.

 

... Сваког дана после борбе, грмљавине, страшне сече,

Кад падаше на опкопе и пољане мразно вече,

Јездили су измеђ’ мртвих до два духа с белим јатом,

То је био царе Лазо, упоредо са Муратом.

 

И често се устављаху, своје миле да потраже,

Да мртваце помилују, рањенике да оснаже...

Не трзај се, млади беже, видеше их мртве страже

……………………………….Видеше их мртве страже...

 

Разведри се, млади беже, и не дај се мучној сети –

Крв нек вам је наша проста; имадосмо зашто мрети.

Јер ми нисмо с мржњом пошли, већ са надом бојне среће. 

Ми чувамо мржњу нашу за душмане много веће ...

 

Стеван П. Бешевић







Стеван П. Бешевић - Кроз Нирвану

 

 





Кроз Нирвану
 
Као златни паук у свемиру плавом
Лебди, плете мрежу од ваздушне свиле,
И док у њој душе изгубљене цвиле,
Он их редом поји вечним заборавом.
 
Са осмехом ледним Он им муке прати
И вуче их к себи, горе, више, више,
У румени облак, кроз сребрне кише,
Где мирно сазнање још не значи: знати.
 
Смрт и живот ту су преорали међе;
Све је све, и — ништа; — векови минути...
У прашини златној Козмос мре и ћути,
Замршен у конце од бескрајне пређе...
 
А кроз свемир сипа; прах од звезда веје,
Умрле планете лутају кроз магле...
...И у тај су хаос моје чежње нагле,
Не знајућ’ о Њему, ни ко је, ни где је...
 
Ни крика, ни гласа. Кроз ћутање роне
Давно мртва сунца још порубом златна;
Само у мом срцу љуљају се клатна,
И болови тучни кроз Нирвану звоне... 


Календар “Домовина” 1918.







Прока Јовкић (Нестор Жучни) - Поклич

 

 


Поклич

 

О, да је проклет ко сад себе жали,

Ко своју душу не сме огњу дати!

На жртве наше чека Бог и Мати!

И самом небу ми смо на пут стали.

О, да је проклет ко сад себе жали!...

 

О, да је проклет ко се судбе плаши,

Ко страхом дршће, и од борбе преза!

Нек наше срце буде света веза,

Да гране сунце из гробова наши.

О, да је проклет ко се судбе плаши !...

 

О, да је проклет ко милости чека,

Ко ропски клеца, гмиже, пузи, моли,

Гвозденим ланцем спутан бити воли,

Но да му буде смрт борбена јека.

О, да је проклет ко милости чека !...

 

О, да је проклет ко год нема вере,

Да дело ово није дело право!

Јунаци! Браћо! Напред само!

Здраво! Нек наша рука паклени стег здере!

О, да је проклет ко год нема вере!...

 

Београд, 17. септембра, 1912.

 

Прока Јовкић