Иван уходи Турке

 

 

Иван уходи Турке

 

Бану јунак сред турске ордије

На зекану побеснелу вуку.

На ђорду је наслонио руку.

Ђеисија мушка плећа крије.

На глави му капа ћиверица,

А под грлом црна веверица.

 

Брк растрешен, тавне магле прамен,

Ужас баца к’о ветар с планина.

Веђе су му пусте горе тмина.

Под погледом пролама се камен.

Црн се облак око њега вије.

Под ногама звоне бакрачлије.

 

Селам баца и ордијом лети.

Пред њим беже с урликом дервиши;

Падају им чалме и бињиши

К’о под ветром развејани смети.

Пољем тутњи: „Да делије злога

У нашега цара честитога...”

 

Од Крајине бани

 

 

Од Крајине бани

 

Гудуре су мрачне и дубоке,

Само вуци што по њима вију.

Ту јунаци рујно вино пију;

Пуцају им на грудима токе

И шкргућу мачи коврдани.

— Одмор чине од Крајине бани.

 

Мећу њима, наслоњен на јелу,

Ко млад месец у зеленом виру,

Сија витез у бојном панциру;

На мач руку наслонио белу.

Дуга коса лепу главу свија.

Ветрић чекрк на челенци нија.

 

А кад песма загрме у зраку:

“Сив соколе, не савијај крила” .. .

Заплака се Загоркиња Вила,

Крај језера у густом јелаку,

Јер у води виде судбе путе:

— Мртви бани крај Ситнице ћуте . . .

 

Топлица Милан

 

 

Топлица Милан

 

На њему је коласта аздија,

Свилен калпак, оковано перје.

Испод грла златно пуце сија,

На токама дроби се бисерје.

 

Под њим Доро зечки подиграва.

Сребрн билав затегао груди.

О ункашу тешки топуз спава,

Сив се соко на рамену буди.

 

Једек тешки за њиме наступа;

Кликћу момци, одлежу борије.

Јарко сунце у злату се купа:

Бојни барјак над војском се вије.

 

А под небом загоркиње виле,

И пред њима Равијојла стара,

Убојника песме прихватиле:

Звони небо, гора одговара.

 

Језди јунак... За њим сунце броди,

Не слутећи да ће кобног дана,

На Ситници, на крвавој води,

Ожалити Топлицу Милана...

 

Последњи сан

 

 

Последњи сан

 

Бојно копље у кам пободено,

На врху му соко птица сива.

Под њим јунак крвав мегдан сања.

И док звезде падају са грања,

Тужан месец Шару обасјава.

 

А коњ вранац господара чува,

К’о кам гробни расцветало цвеће.

Црну гриву загрлила свила.

На срцу је лепе госпе била.

 

Ноћ; ни време гору не прелеће.

Само озго, ко да суза мајке

Низ сјај звездан откинута мили,

Глас давори, глас даљних облака...

То над судбом младога јунака

Горска вила уплакана цвили.

 

Бошко Југовић

 

Бошко  Југовић

 

И задрхта земља под копитом,

Тешки алат кад поскочи вучки,

Ко звер љутит са горскога крша.

Царски крсташ зраком залепрша:

Под њим Бошко полеже хајдучки.

 

Повише се пера паунова

На калпаку плавокоса војна,

Ко сјај зоре над боровом круном.

Силан витез рину снагом пуном;

О бедру му звекну сабља бојна.

 

А под свилом токе заблисташе

Пламом сунца врх облака тавни.

Плаве очи шинуше страхотом.

Све занеме пред божјом лепотом

Оклопници кретоше се славни

 

И све оде... А кад и последњи

Српски калпак ноћ сакри широка,

На кам студен паде госпа једна.

– И на царство тад се спусти ледна

Кобна суза из сестринског ока...

 

Реља Крилатица

Реља Крилатица

 

Гором брује даворије старе,

Јеца жица кроз јелове гране.

Дивље руже круне се низ стране,

Док соколи над гором крстаре.

 

Мор долама, по њој росно биље

Извезено, чарном гором сија.

Свилобојна кита срмајлија

Загрлила крила и окриље.

 

Јеле чезну... На бојном зеленку

Звецка такум, коби путе нове.

Сабља сања јунакове снове;

Ветар креће чекркли челенку.

 

Језди Реља... Мир му сија с лица,

А Косово ложницу му спрема.

Сутра сунце кад тугом задрема

― Мртав биће Реља Крилатица...