Дервиш

 

 

 

Дервиш

 

Ко кам гробни усамљен се бели

Чадор. Ноћ је... Шуме речни вали.

У даљини бесни лају лави;

Бубањ бије. Мурат курбан слави.

Крвав месец врх гора се пали.

 

У тој ноћи мрки Страхињ блуди;

Под железом бес му груди леди.

Види чадор, пред њим гојна хата,

К њему јунак натера ђогата.

Под чадором један дервиш седи...

 

Мрачан и нем пије вино црно;

Крај ногу му бледи жижак тиња;

Мразом ћути замагљено око,

А у души спава му дубоко

Старост као гуја присојкиња.

 

… И све мирно. Дервиш поглед баци,

К’о црн гавран кад у ноћ заброди,

А глас тмули у поноћ му рину:

„Твом јунаштву и твоме ђогину

Свуд су броди, где год дођеш води“...

 

 

Кнежева Клетва

 

 

 

Кнежева Клетва

 

Тужно света зајецаше звона

И рогови врх брда и равни.

И с кршевља плам у небо стиже,

Да се Србин на оружје диже.

Барјаци се пободоше славни.

 

И док слутња црна спусти крила,

Магла паде по брегу и луци.

А даворе испод неба гласи,

Тужни као кад се живот гаси

Бледом чеду на мајчиној руци.

 

И док коби земљу разламају,

Кандила се гасе храмовима;

Песма птица умире у гори;

Страх шаргана под каменом мори

И тресу се кости у мртвима.

 

Све се крсте, све што часно беше.

Небом сунце крваво изгрева.

Силна војска Самодрежи ступа,

Страшни завет знамења јој купа,

Страшни завет Клетва Лазарева...

 

 

Змаје од Јастрепца

 

 

Змаје од Јастрепца

 

Вите јеле кад загрле боре

И умукну будилници петли,

Сјајна муња с Јастрепца засветли,

Па се спусти на Лазове дворе.

 

Под биљуром, на врх куле беле,

Дивљих ружа сплет што крије груди,

Госпу лепу горском чежњом буди:

Устај, млада Југовића селе..

 

А к’о талас месечине сјајне,

Мирис здравца и јасмина плине.

Кроз прозоре пламна муња мине.

Ноћ, мирише; месец снује тајне.

 

Тако сваке ноћи у Ивање

Змај долеће с анђелском честитком;

Љуби госпу, па се гори по том

Вине - будећ небеско раздање...

 

 

Света места

 

Света места

 

Шар-планино, мајко од старина,

Сећаш ли се гојена Шарина?

Сећаш ли се ко на њему беше

Мрк и мрачан као горе твоје?

У стењу му и сад стопе стоје;

Виле песмом име му разнеше.

Кадгод јекне песма слободарка,

Тутњи име Краљевића Марка...

 

Вардар-водо, што Скопље умиваш,

Да ли и сад стару славу сниваш?

Оклопници, што у једном маху

Византију трулу прегазише,

С твојих груди хладну воду пише

И крваве халебарде праху,

Једно име беше сунце дана

Сећаш ли се силнога Душана?

 

Пазар-граде, челенко градова,

Ружо мајска у градини снова:

Ивањдањска ноћ кад спусти крила,

Звезде песму запевају стару

О лепоти и јуначком жару

И о побри загоркиња вила...

Сећаш ли се, бржега од птице,

Твог сокола, Реље Крилатице?

 

И ти, Бањска, мој студени каме,

На кандилу успомена пламе.

Да ли чуваш у сећању своме

Чарно око Страхињића Бана

И штектање хрта Карамана

На Косову пољу крвавоме?

Да л’ жељкујеш прохујале дане,

Кад те сабљом прослављаше, Бане?

 

Света места, реке и планине:

Све умире ― ал слава не гине!

Ви сте слава славило вас време;

Штит сте роду, каштига изроду;

Крст заштитни Српскоме Народу.

Па нек муње, што са неба стреме,

Огњен венац на главу вам ставе:

Света места, жртвеници славе!

 

Божур

Божур 

 

Даворе нам песме из светих старина:

-Кад је српско царство на Косову пало,

Из просуте крви Лазових јунака, 

И смрвљених њиних златних челенака,

Божур, српско цвеће, тад је процветало. 

 

И кад је све пало и настала тама,

К’о крваве звезде божури су сјали.

Гуслар их је брао, и испод горуна 

Од њих венце плео с наших црних струна.

Ти су венци снагу робовима дали. 

 

Са Орашца пламна синула је муња,

А с Опленца грома затутњала јека.

Пред децом слободе певале су горе;

Из кубура њиних свитале су зоре

И ресиле крвљу поднебља далека. 

* 

Свануло је... Сада мир слободе влада

Изнад равних поља и свакога крша.

И свуд вредна рука бела хлеба има.

А к’о круна свему, међу божурима,

На Косову наш се царски стег лепрша!