Драгољуб Филиповић

Драгољуб Филиповић

Слава, то је страшно сунце мученика. 

J. Дучић 

 

1933 године 27 фебруара било је једно после подне изванредно суморно, кад се око мртвог песника, пред гробом који га је чекао, окупило мноштво света. То је потсећало на чувени испраћај Ђуре Јакшића, кад су се суседи песникови са чуђењем питали: је ли могуће да је у њиховом суседству, међу њима, живела једна тако знаменита личност! Безбројни говори последњег опроштаја, изговорени из праве дубине срца, низали су се, и оно што је нарочито примећено јесте: да је то био један од ретких и необичних растанака. Као онда са Јакшићем сви су мучно осећали да се нешто крупно и драгоцено наше за свагда од нас откинуло. И као у многим приликама националне несреће трпио се истински бол који је тако мучио као да је истоветан са оним у сопственој жалости. 

Тај бол био је због растанка са својим песником; он је био доказ колико је одушевље- ње за своју поезију, за своју праву народну уметност. И као што је песник са којим се опраштало знао да у своју поезију пренесе душу народну и да осети народну поезију, тако је и та душа знала њега да осети, заволи, и да оплаче.  

 

Драгољуб Филиповић црпао је снагу свога стваралаштва једино из светиња традиције одакле се духовно хранио, развијајући се органски из душе народне. Као и српскога епоса, јединствен предмет његовог песничког стваралаштва јесте историјски; као и овог, његове су идеје националне. Његов најлепши и најдостојнији култ јесте обожавање предака, култ ратне историје, култ јунака и њихових подвига. Ренан је рекао: “Они су нас учинили оним што смо“; баш онако као што гласи шпартанска химна: Оно смо што сте и ви били, бићемо оно што сте!“ Јуначка слава, прошлост или заједница богатих успомена, велики људи, то је друштвена основа на којој се држи национална мисао. Та мисао надахнула је и њега да опева идеално јунаштво, онај идеал народнога духа, који воли и коме је нарочито драга идеализација и поетизација личности јунака. Те велике успомене из прошлости јесу део нашега морала и ако се вредност човека цени по ономе чему се он диви, онда је и важност дела Филиповићевог намах оцењена. 

 

Његова поезија то је високи уметнички изражај борбе Срба против непријатеља, поезија ратне историје која опева славна и необична дела предака, њихове подвиге, победе, поразе, смрти, све оно што и као идеализовано и са пуно елемената фантастичности, јер преображава прозаичну стварност у очаравајућу, спада у опсег стварног живота и животне збиље. Његова поезија то је дивљење моћи и благородству, лепоти и доброти, а то представља идеал живота и, потстрекавајући народну фантазију, буди националну гордост. Ту славу прошлости, то сјајно богатство успомена коју нам је оставила наша ратничка аристократија, сва у снази која је ненадмашна, у довитљивости, у великодушности, снажније од свих оживео је и опевао Филиповић, од кога се нико дубље није уживео у народну поезију нити боље осетио народно стваралаштво. 

 

Створена на традицији и њоме храњена, као и све велике уметности у свима временима и срединама, његова поезија јесте глас националне самосвести. Тај глас, који му је показао пут и определио га једном за свагда, осетио је песник, дотле сав прожет социалним осећањем, на Косову 1915 године. 

 

“Одступајући 1915 године“, пише Миодраг Пешић, један од књижевних критичара који је најбоље осетио дело Филиповићево, “он се нашао на Косову, и једна ноћ на некадањем разбојишту била је пресудна по његов књижевни рад. Овде је он, слично Русоу на путу за венсенски затвор, преживео у једном тренутку све оно што је доцније добило своје оличење. Небројене мисли и слике ковитлале су се у будном сну, прошлост и стварност грлили су се у души а у ноћи док је једна војска по други пут умирала на трагичном пољу, јецао је избеглица под шаторским крилима и кроз сузе гледао стари и нови свет. Сутрадан, остављајући места бола и туге, он је понео у души другог човека, а у поцепаном шињелу, као амајлију, комадић земље са Косова.” О ту земљу, ту светињу косов- ску, Филиповић се не само није никад више огрешио оном напионалном равнодушношћу, него је никад није престајао да љуби једним страсним и светим заносом који смо, кроз сва његова сагоревања, упознали у његовој поезији која је и његова и наша религија. Његова поезија, као и народна, јесте у истини наша религија. У изгнанству она је била наше војничко јеванђеље, силна и величанствена утеха у страшној клонулости. У рову и под шаторским крилима нас је хранила беспримерна животна снага, са којом је она тако знала да осветли нашу историју... 

 

Речено је већ да је дело Филиповићево једно самостално, самоникло дело, да му је народна поезија у којој су опеване народне борбе и страдања, само послужила као узор. И ако се може да разјасни принципима такозваног јуначког десетерца, његова поезија има своју оригиналну форму која по складу и ритму није епска, већ лирска, са својом особеном композицијом и стихом. Филиповић је, другим речима, епској садржини свога уметничкога дела дао своју оригиналну форму која је одговарала његовој природи. 

 

Његов песнички језик одликује се свечаношћу, изванредном снагом и емоционалном напрегнутошћу. И по сили тога језика, по томе како ватрено и силно слика он своје хероје, по сижеу који је увек динамичан, његове песме остаће свеже и вечно младе. Ми смо дубоко уверени да ће, кад једном нестане послератног замора, морати да дође време неодољиве плиме националног осећања кад ће се поново осетити снажни таласи Косовских божура, јер Драгољуб Филиповић који је сав из народне душе и њенога извора, сав из сиве стене, као ноћ мрк, снажан, накострешен и мермеран, који је природно наставио Његоша, Мажуранића и Филипа Вишњића, није поета да разоноди, већ бард и пророк. Као Дис претсказао је он свој трагични крај, као бард доживео је да остане без очњега вида и да са боговском мирноћом остави шекспировску слику о Црним сватима: 

 

Штекћу хрти... кога ноћас гоне,

Кроз ноћ црну, ове црне хајке?

И где ли ће стравно да утоне

Нарицање ојађене мајке? 

Смрт мирише из свакога кута;

Тамјан дими с тешког ноћног скута 

 

Мој кров шкрипи. Старо слеме стење

Зуб времена чини чине своје.

Оголело клење и јасење; 

Јесен брише моје перивоје.

Некад беху срећне ноћи ове,

Штектање ме сада у њих зове. 

 

Спавај мирно, главо уморена, 

Нема плећа да време задрже... 

Буди спремна да свакога трена

Чујеш вранца што под смрћу хрже.

Црни једном доћи ће нам свати 

Доћи ће нам, не мораш их звати. 

 

Драгиша Васић

 

Божидар Пурић - Ратници

Божидар Пурић

 

Ратници

 

XVI.

Кукавица скри се у стари пањ труо,
кад писнуше стреле ваздухом и меци;
један тежак фијук и топот се чуо
равницама, давно, куд иђаху преци.
 
Плакаху пољане обореном стрви,
и под копитима прштала је стаза;
ношаху у зубма срца пуна крви
на копљима њиним главе пуне мраза.
 
Огрнути скупим кожама су били,
а на коњма дивљим, наши давни преци,
не знадоше, да ће, мачем и по сили,
постати велики краљеви и свеци.
 
Нит’ умеше јаук у свом срцу чути,
и кукање вечно Лазаревих кћери;
ношаху у својој победничкој пути
цело једно племе јунака у вери.
 
Мучаше им очи тајна жеђ за сјајним,
јер када су пошли из прастаре Бојке,
попили су страшну жељу за бескрајним
још у првој капљи материне дојке.
 
Њиним коњма беху све дубине плитке,
пијани од снаге и сунчева злата,
у замаху сваком њине сабље бритке
слушаху далека мора непозната.
 
Пучине су хтели, простора и неба;
и прашњивом степом, искиданих недра,
њихов бојни поклич кад се заколеба,
гледаху пред собом галије и једра. 

 

XVII. 

У ужасној сечи сви су они пали,
уморни од борбе, уморни од жеља,
ал’ свој црни немир и нама су дали:
ми смо само деца наших родитеља.
 
Ко проклество, судба њина и нас гања,
и лобање мртве сломљене о стења;
примисмо у доба, када се још сања,
аманет сукоба и завет мучења.
 
И кад страшни поход нашег мача поче,
сретосмо, у вечер крваву и врућу,
свуд крстове труле и надгробне плоче
витезова давно палих на беспућу.
 
Ал’ сумњи у себе не дадосмо маха;
бацајући небу све погледе наше,
пођосмо пут старих без мане и страха,
и за гласовима тајним што нас зваше.
 
Кријући у себи бол свој поносити,
куд смо тада нагли? Ми то нисмо знали.
Са инстиктом црним бити ил’ не бити,
сви су наши пошли; а сви кад су пали,
 
блеснуше видици, и пурпурна кора
бескрајних пучина заслепи нас сјајем,
на домаку неба и јутарњег мора
сунце нас окупа својим загрљајем.
 
И као лептире, кад полете блеску,
што сагори светлост варљива и бела,
на обале морске, по крвавом песку,
падаху, ко цвеће, наша мртва тела. 

 

XVIII. 

О, море, са тобом сва су наша срца,
сви погледи палих у теби се крију,
имаш светлост сузе последње, што грца,
и све боје наших помрлих очију.
 
Сви уздаси наши плачу с твојих вода
и тону у бону и ритмичну хуку,
по дну твоме као да вечито хода
елегија тужна искиданих руку.
 
Драж бисера чува површина сива,
и свечаност тајну невидљивих сила,
у свом тамном сјају сваки корал скрива
једну капљу крви из патничких жила.
 
Свака ноћ на теби своју бајку има,
и чаробност, која звезде с неба скида
и баца их морем, бележећи њима
пут Невине Деце од Крфа до Вида.
 
Кроз свест нашу вечно шуме твоји вали,
још далеки неки предак нам те дао,
 једнога тренутка, на твојој обали,
сав се један народ био заплакао.
 
Данас имаш боју бледог, свелог крина,
и кроз слани ваздух један мирис труо,
ко пригушен вапај из твојих дубина п
лач Прошлости Црне опет се је чуо.
 
И стешњено тако сред планинских бразда,
Гушећи се боно од болесних снова,
ти личиш на покров, што нам судба сазда,
и језеро смрти крај наших гробова.
 
Божидар Пурић
 
Календар “Домовина” 1918.

Псалам Давидов

 

Псалам Давидов

 

На обале пусте, у вечери касне,

Излазићу с песмом, мој срдити Оче;

Од сребрних зрака месечине јасне

Изабраћу жице, и тад ко сироче

Клекнућу са харфом, од мог бола врелом,

И дотаћи земљу покајничким челом.

 

Крвавићу лице, од падања нице

Пред тобом, што памтиш и не прашташ ником...

Рањавићу прсте о сребрне жице,

Певајући псалме, а пред Твојом сликом

Кандило сунчано палићу сред ноћи,

Не би ли нам био тада у помоћи...

 

Сва зла наша стара и грехове кобне

Примићу на себе, и ко уклет Титан

Мрвићу планине ко мравњаке дробне,

И када олуја прах подигне ситан,

У огроман вихор скрушено ћу лећи

И последњу страшну молитву изрећи.

 

Од језивих речи, кроз молитву страсну,

Са дна морског наше изрониће кости,

И у поноћ стравну, у јецању гласну,

Потресаће небо једна реч: »Опрости!«

Ти се смилуј тада, о, срдити Оче,

На избрани народ, прогнано сироче...

 

Од палмина стабла, висока и витка,

Направићу калем, и црнилом ноћи

Написаћу слова огромна и читка....

Мој последњи псалам Твојој вечној моћи.

...Последња ће тада свршити се битка,

И Мир ће да влада на земљиној мрви,

Искупљен језером наше свете крви.

Календар “Домовина” 1918.

Жетелица

 

Жетелица

 

Док будан сним у леденој самоћи,

Што с мојом чежњом као вечност траје,
Ја чујем ход и корак црне ноћи; —
Ступа ко пантер, кад на траву стаје
И вреба плен; —
Свуд око себе дах осећам њен...
 

Куда је пошла, огрнута плаштом
Од црне свиле, с поставом звезданом?
……………………………………………………….
Ја идем за њом с узбурканом маштом
И с једном тешком у грудима раном...
 
Јер, ено чујем, где три вриска реска
Јекнуше негде у дугом редуту,
А оштра коса као муња блеска,
И пада откос по крвавом путу...
 
...Да страшне жетве!... Но, у својој моћи,
Небо нам пружа утеху све јачу; —
Док црном слутњом у бесане ноћи
Милион мајки умире у плачу...

Календар “Домовина” 1918.

Сећање

 

Сећање 

Сунчев се гаси на западу сјај,
Сва се даљина ко у огњу жари;
Дубока сенка пала је на ствари,
Море и земљу... Дану већ је крај...
 
Галеба сивих с криком јечи глас;
У своја топла враћају се гнезда.
Ја знам, сад месец и вечерња звезда
Већ трепте с мрачног неба изнад вас...
 
Кроз чежњу јеца ваш пригушен јад
О прошлој срећи из румених дана,
И пада лишће са јесењих грана,
Ко тихе сузе на умрли над...
 
С. Бешевић

Календар “Домовина” 1918.