Владан - Стари гуслар

Стари гуслар*

Дигао се стари гуслар,

Да распршти јаде своје –

Узе гусле и гудало,

Данас хоће да запоје.

Сетио се српског царства –

Сетио се старе славе –

Сетио се данас гуслар,

Неманића светог Саве.

Што је дон’о  мудру књигу,

Оснажио српску школу;

Ужегао луч просвете –

Диго свету богомољу.

Гледа гуслар у даљину,

Слуша јеку са гусала –

Око њега пуно света,

Искупљена Српчад мала.

Гледа гуслар Србадију –

Још му гусле танко јече,

Преста гудит – диже гусле

Па им онда ‘вако рече:

Док се олтар, вера чува,

Србин сјећа своје славе,

Снажиће га Бог милости –

И молитва светог Саве.

Владан

*Ова је песма овде о св. савској прослави декламована.

Босанска Вила   бр.  10   1894.

Сава М. Радовановић - У Небрегову

У Небрегову

-Слика из седамнаестог века-

Наредник Лука, стари ратник, поче:

“Дошло је време, децо, па смо и ми

Кренули напред. Балкан нек се дими,

А младе буле вино нек нам точе!...”

Слатко се томе насмејасмо… Потом

Пажљиво ратну уредисмо спрему…

И док се неки још смејаху њему,

Турци су живо наступали котом.

За борбу се тад развисмо… С Присата

Гранате турске Небрегово руше… -

Уморни, гладни и мокри до гуше,

Разбијасмо тврда царска врата… -

Пуцњава страшна преста… Већ се смрче…

И ноћ се хладна ухвати над селом,

Ко сенка туге над јуначким челом;

А груди наше од зиме се грче…

С једнога краја неба месец засја,

Љупко, ко ђердан везирове ћерке,

И светлост паде на трошне кућерке,

И мрка лица ратничка обасја.

Из Глигорове куће дим се диже…

Унутра један војвода и чета.

Све кршни људи. Младићско: стас, лета…

Ни једна душа не осећа гриже.

Мучна ће поноћ проћи… Рано сутра

Ми ћемо ићи напред, ведра чела

У снежној равни, до Маркова Села.

Прилеп ће да нас види тога јутра.

Флорина.                    Сава М. Радовановић

“Балкански рат” бр. 6   1913.

Милан М. Петровић - Живи храм

Живи храм

Ја у срцу носим храм,
Што га време не рони!
У мом храму Христос сам
Пева псалме и звони!

Ја му слушам пој и звон -
Приђи, мајко, и ти чуј!
Лепше мени пева Он
Него сеја и славуј!...

Откад твоје млеко пих,
Многе дивне цркве знам!
Али, мајко, од њих свих
Најлепши је живи храм!

Мехмед - Опроштај

Опроштај

Над Сарајвом сунце тоне

И румен се ено гаси,

А из мојих ломних груди

Отима се јад, уздаси.

Аој сунце, јарко сунце,

Расвијетли земљу моју,

Да је видим још један пут

Да јој кажем тугу своју. –

Збогом Босно, земљо л’јепа!

Збогом мајко рајских нада;

Од тебе ме отргоше

K’о  од гн’језда орла млада….

Да је тако ја не љубљах

Сретнији бих можда био,

Јере не бих, отаџбино,

Узрок тебе сузе лио.

Зар да тиче голушаво,

С твога срца, твојих груди,

И без наде и заштите

По туђини ледној блуди?

Ах, тешка је туђа земља,

И тешко се у њој дише –

Умријећу, кад не мого,

Подносити јаде више.

Па кад умрем, мајко мила,

Вихор ће ти донијети

Задњи уздах српске душе

Kроз гудуре, кроз врлети…

Збогом Босно, земљо л’јепа!

Збогом мајко рајских нада;

Од тебе ме отргоше

K’о  од гн’језда орла млада…

Цариград    Мехмед

Босанска Вила бр.  21   1896.

Благоје Бранчић - Осана!

Осана!

Довршено је дело преславно…

Петвековно је слободно робље,

Освећено је Косово равно:

Прошлости светле црно нам гробље…

Оборен лежи Азијат горди,

Европа тапше србинској ђорди,

Хој, кличи вило српских Дубрава:

Осана! Осана!

О како годе слободе зраци,

Нека су свете големе жретве!

Хвала вам браћо, хвала јунаци,

Љубимо живе, славимо мртве…

Велико опет српство је мало

Врлинама је грехе опрало

Одјекни и ти Адријо плава

Осана! Осана!

Слободе град се у крви зида

И сад је таква просвета вајна.

Јунаштво, слога ланце раскида…

Ипак и ђаво моћ је потајна.

Хој, коло среће, зашто си стало?

Та Србин иште још само мало.

Онде би песма јекнула права:

Осана! Осана!

Нови Сад  Благоје Бранчић

“Балкански рат” бр. 3   1913.

Војислав Ј. Илић Млађи - Отац

Отац

  

Војници, војници, јато соколова,

Рањени хероји кумановског боја,

Кажите ми где је мој јединац Јова,

Моје лепо дете и утеха моја?

-Баш јутрос, чим роса заблиста дубравом,

Он на Велес оде, заогрнут Славом.

Старац жури тамо, пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

Војници, војници крвава одела,

Ви с Велеса јутрос рањени идете,

Видесте л’ јунака, дивна лица бела,

Мог јединца Јову, моје мило дете?

-Вид’ли смог а, чико, ал’ баш јуче оде

На Бакарно Гумно, под стегом Слободе.

Старац жури тамо пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

Војници, војници, ви отуд идете,

Са Бакарног Гумна, где се крв још точи,

Видесте л’ ми сина, - моје мило дете, -

Он је свеж и румен…. има плаве очи.

-Јесмо, ал’чим, јуче, поче дан да плави,

Он на Черну оде, с ловором на глави.

Старац јури к Черни, пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

Војници, војници, ви с Черне идете,

Где се крв јуначка немилице просу,

Видесте л’ ми Јову, - моје мило дете, -

Он је леп и мио… има златну косу.

-Јесмо, ал’ чим јутрос, дан Божји ограну,

Он на Скадар, чико, оде на Бојану.

Старац жури тамо, пун очинског бола,

Од брега до брега, од дола до дола.

-----------------------------------------------

Кад с Бојане плаве ноћ копрену диже,

Тада један ратник, стражар са редута,

Радознао сиђе, да види изближе

Што ли се то црни у снегу крај пута.

“Гле мој отац!”- крикну. Потом ближе крочи,

Пред њим: згрчен старац, блед смрзнут од студи

За навек је сузне заклопио очи,

А седа му брада клонула на груди.

Војислав Ј. Илић Млађи

“Балкански рат”  бр. 23   1913.

Вид Вулетић – Вукасовић - Првомученику Стјепану

Првомученику Стјепану

Мучениче најпрви, Стјепане

Ето тебе каменом стрвена!

Тешко стјење, а још теже ране,

Људска руља, зв’јер је разјарена….

Душа ти је у муци блажена,

Па си твоје набројио дане,

Kрвљу сила сад је побјеђена.

Царство Божје за људе нестане…

Kада си се животом дијелио

Од срца си свијем опростио,

А Савла си гледао у лице!...

Просто било!... Нијесу издајице!...

Нико тебе није пољубио,

Па каменом на те се бацио!...

У Kорчули, на Видов дан 1896.

Вид Вулетић – Вукасовић

Босанска Вила бр. 20   1896.