Српске народ. пјесме из Херцеговине

Српске народ. пјесме из Херцеговине

Љељен горо, љељенова,

Разви гране љељенове,

Да поведем шећер коло

И у колу шећер-Мару.

Ја каква је шећер-Мара:

Сунцем главу повезала,

Мјесецом се опасала,

Звијездама окитила.

Какве су јој б’јеле руке,

Ваљају јој Бањалуке;

Какве су јој обрвице,

Ваљају јој Подгорице.

Још да су јој црне очи,

Све би Турке искрстила,

Калуђере иженила,

А попове распопила.

Босанска Вила бр. 17 и 18  1909.

А. Тресић-Павичић - На Душановом мосту

А. Тресић Павичић

На Душановом мосту

Одавно тако, као јутрос, п’јетли

Веселом слутњом и радосним гласом

Не поздравише зору и дан св’етли.

Одавно зора тако живим јасом

Злаћана св’јетла не обоји Шару,

Гримизни исток не потпаса пасом.

На Љуботену, у сунчану жару,

Бјеље од сн’јега крило виле бљесну,

Свећенице на највишем олтару.

Заори богу захвалницу пјесну,

За побједу над пет в’јекова мрака:

Србијом глас јој попут грома тресну.

Све успавано виле пјесма јака

На нови живот ненадно пробуди

Све труло паде од побједна тлака.

Задрхта Скопље, закуца у груди

Радости миљем срце б’једној раји;

Ко гусла Вардар валовима гуди.

Валове р’јеци чудан сјај ораји:

Бистри су текли до помола дана,

И жуберили, ко славуљски гаји;

Ал’ кад на Шари оцва зора рана,

Удари вода мутна и крвава,

Фесове носећ’ и чалме с мејдана.

Кад сунце скочи дуну грозна страва,

Валови гоне коње и јунаке,

Док у даљини земља подрхтава.

Подневне када засинуше зраке,

Душанов мост се колебати стаде,

Крвљу му Вардар бије ступе јаке;

А озго по њем турска војска паде:

Дивљаштво гони вихор св’јетле славе;

Камење шкрипље стародревне зграде:

Затиру коњи пјешадији главе;

Колија срће, топови се руше;

У валовима бјегунци се даве.

Топовска здр’јела још се димом пуше,

Ал’ Вардара их гасе ледни вали,

Топдзије ш њима и коњике гуше.

Очајна гужва војску с моста свали;

Олуја смрти од отрага дува

И леђа ватром и жељезом пали.

Кад сунце грану, висе топ не грува;

Бијели српски орлови долете.

А гениј Српства стаде мост да чува.

Ордије турске грозан страх помете;

Захвалну пјесну зазвонише звони

Са цркве Спаса стародревне свете.

Ганућа сузе кротка раја рони.

Чуј! величајна химна “Л’јепа наша”

Са Душанова моста заромони.

Прохутња стаде свионих крсташа,

Побједе клик се ори до небеса,

Ко ршум душе у вастрг узнаша.

Побједном риком топова се стреса

Сва Душанова престолница стара,

Јаче од миља, нег’ од турског б’јеса.

На коњу вили ето новог цара,

Ослободитељ ето на мост иде,

Сводови дрхћу с ганућа и чара.

Ко када сунце из таме изиде,

Србији сада ново доба сину:

Слободе сунце очи робља виде.

Ком суза очи миљем не засину,

Моро је видјет’, у ваздуху плавом,

Гдје Душан цар се с ловор-вјенцем вину

Над Мркоњића Петра с’једом главом.

А. Тресић-Павичић, Беч

Босанска Вила бр. 5 1913

Милорад Петровић - Васкрсавајте

Васкрсавајте

Васкрсавајте расточене кости,

Предака мојих, час је васкрснућа,

И разбудите успавано племе

За нове борбе и нова прегнућа.

И ужежите Лучу од Слободе,

И уздигните гордо изнад чела,

Пронесите је куд вас жеље воде,

Кроз српске горе, градове и села.

И нек забрује са храмова звона,

И намастира давно освештани,

И нек загрме речи са амвона:

“Родино моја, очајни су дани!”

Родино моја, грудо моја слатка,

Има ли за те светлости и дана,

Чујеш ли ропац браће умируће;

Чујеш ли гробља још неопојана?

О, васкрсните расточене кости

Предака мојих, час је васкрснућа,

И разбудите успавано племе

За нове борбе, и нова прегнућа.

Милорад Петровић, Младеновац

Милисав М. Рајковић - Острог

Острог

О путниче стани кад овуда минеш!

Баци поглед горе оној светој стени,

Где су српског свеца неумрле сени,

Јер ћеш и ти скоро тамо да се винеш.

Немој да се плашиш што крв врела тече

Низ камење тврдо долини Зете,

Но скрушено клекни пред те лавре свете,

Које Српство своје чудотворно лече.

Ту крстови стоје један поред другог,

Пољуби их редом и отпутуј даље!

То су српске жртве за слободу пале

У борбама тешким периода дугог.

Видећеш зору изнад Црне Горе,

Где их сунце зали кад од кома сине

И Даница плаче кад овуда мине,

А виле им српске свете раке дворе.

Милисав М. Рајковић

Гласник Српског историјско-културног друштва “Његош” 

Ибро Хомам – Сумбул Ајка и каранфил Але

Ибро Хомам – Сумбул Ајка и каранфил Але

Двоје дјеце у мејтеф ходило,

Сумбул Ајка и каранфил Але.

Заједно су у мејтеф ходили,

Без промјене дванест годиница,

У једноме учили мусафу.

Сад им право петнеста година.

Једном су се на води састали,

Проговара каранфил Алија:

“Сумбул Ајко, драга душо моја!

Ево има цијел мјесец дана,

Како тебе ја видео нисам,

Сад ми срце готов испуцати.

Јеси ли се мени заклињала,

Да ти другог погледати нећеш?

А јучер сам чуо од јарана,

А да си се другом обећала.

Сумбул Ајко, драга душо моја!

Ти упита своје миле мајке,

Да те просим, би ли ми те дала?”

-“Каранфиле, мило срце моје!

Да устане царевина ц’јела,

А нас двоје раставит не море,

Што нас смрца уморити неће!”

-“Сумбул Ајко, да се пољубимо!”

Загрлише, па се пољубише.

Оде Але коња играјући,

А Ајкуна двору плакајући.

Кад је дошла своме бјелу двору,

Па говори остарјелој мајци:

“Чу ли мене, моја мила мајко!

Мене проси каранфил Алија.”

Мила мати Ајки проговара:

“Ајко моја, желила те мајка!

Што ће теби каранфил Алија?

Кад у њега нигдје ништа нема,

Осим б’јела од камена кула,

И на кули девет сестреница,

И на кули остарјела мајка.

У Але су браћа алај-бези,

Све девет је браће ожењено.

У Але су мал-кадуне секе,

У Але је поносита мајка.”

Сумбул Ајка мајци проговара:

“А Бога ми, моја мила мајко!

Ако су му браћа алај-бези,

И ја ћу их дозивати л’јепо:

Млађег Бегом, а старијег Агом.

Ако су му мал-кадуне секе,

И ја ћу их дозивати л’јепо:

Младју Хасном, а старију Кадом.

Ако му је поносита мајка,

Има Ала, па се њим поноси.

И ја ћу се поносити њиме,

Прије, мати, данашњега дана.”

Кад одаји полетише врата,

Кад упаде Алијина мајка.

Она проси Ајку племениту,

Она проси, а не да је мајка.

Ајка тихо вако проговара:

“О помајко, Алијина мајко!

Причекај ми из чаршије бабе,

И њега ћеш мати понудити,

Па не хдјене мене поклонити,

Дина ми га ни питати нећу!

С њиме расла, њему с’ обећала.”

То изрече племенита Ајка,

А бабо јој из чаршије дође.

Све су редом на ноге скочиле.

Ајка бабу пољуби у руку,

Шећерли му кахву наточила,

Па бојали чибук запалила.

Бабо Ајки говорити зађе:

“Што ће овдје Алијина мајка?”

Проговара племенита Ајка

“Мене мајка проси за Алију.”

Бабо Ајки опет говорио:

“Ајко шћери, једина у бабе!

Алија је поносита глава,

У Але су браћа алај-бези,

У Але су мал-кадуне секе,

У Але је поносита мајка.”

Ајка баби тихо проговара:

“Ако му је поносита мајка,

Има Ала па се њим поноси,

И ја ћу се поносити млада.”

Узе Ајка печу и фереџу,

Алијину прифатила мајку,

Па је сведе низ бијелу кулу,

Пољуби је у бијелу руку.

-“Селам ћеш ми каранфил Алији,

Кад у вечер буде по акшаму,

Нек се нађе код воде бунара.

Ја ћу доћи воду зафаћати,

Теби мати хизмет учинити.”

То рекоше, па се растадоше.

Кад је мајка кули силазила,

Све Алији по истини каже.

Кад је акшам пао на земљицу,

Але добра узјаха ђогата;

Па ево га води и бунару,

Ђогу сјаха, сједе код бунара.

Кад се Али послушати дало,

Стоји шкрипа дибе и кадифе,

Стоји звека маџарија жутих,

Стоји цика седефли налула,

Иђе Ајка на бунар, на воду,

У руци јој видра позлаћена.

Али дође, селам називала,

Сад јој Але селам прифатио.

-“Сумбул Ајко, мила душо моја!

Хоћемо ли кули путовати?”

-“Каранфиле, мене не да мајка,

Нит ме даде остарио бабо.”

-“Срце Ајко, ни питат их нећу!”

Стаде Ајка воду наљевати,

А  Але је диже на ђогата,

Одведе је својој танкој кули.

Забиљежио од Ибре Хомаме у Коњицу

Фехим Х. Башчаушевић

Босанска Вила бр.  11-12    1911.

Мирко Каролија - Јанковић Стојан

Кула Јанковић Стојана

Јанковић Стојан

Млечић и Турчин као лака варка

неста, и с њиме паше, провидури;

још само гдјегод лав свештеног Марка

врх врата кога старог града зури.

Но с наших гора пуних сунца јарка,

с Котара Равних, с Буковица сури,

диже се пјесма о Стојану жарка,

и к мору слази слична бујној бури.

Море се пита: “Је ли ово јека

прошлости пуне славе, пуне звека

оружја бојног што јунаке кити?

Ил’ химна крви, младости и зора

народа овог младог, који с гора

високих к мени ко бујица хити?”

Мирко Каролија

(СКЗ 239, 141, Бгд 1933)

Мирко Королија

(Кистање, 09.09.1886 — Шибеник, 10.07.1934)