Ибро Хомам – Сумбул Ајка и каранфил Але

Ибро Хомам – Сумбул Ајка и каранфил Але

Двоје дјеце у мејтеф ходило,

Сумбул Ајка и каранфил Але.

Заједно су у мејтеф ходили,

Без промјене дванест годиница,

У једноме учили мусафу.

Сад им право петнеста година.

Једном су се на води састали,

Проговара каранфил Алија:

“Сумбул Ајко, драга душо моја!

Ево има цијел мјесец дана,

Како тебе ја видео нисам,

Сад ми срце готов испуцати.

Јеси ли се мени заклињала,

Да ти другог погледати нећеш?

А јучер сам чуо од јарана,

А да си се другом обећала.

Сумбул Ајко, драга душо моја!

Ти упита своје миле мајке,

Да те просим, би ли ми те дала?”

-“Каранфиле, мило срце моје!

Да устане царевина ц’јела,

А нас двоје раставит не море,

Што нас смрца уморити неће!”

-“Сумбул Ајко, да се пољубимо!”

Загрлише, па се пољубише.

Оде Але коња играјући,

А Ајкуна двору плакајући.

Кад је дошла своме бјелу двору,

Па говори остарјелој мајци:

“Чу ли мене, моја мила мајко!

Мене проси каранфил Алија.”

Мила мати Ајки проговара:

“Ајко моја, желила те мајка!

Што ће теби каранфил Алија?

Кад у њега нигдје ништа нема,

Осим б’јела од камена кула,

И на кули девет сестреница,

И на кули остарјела мајка.

У Але су браћа алај-бези,

Све девет је браће ожењено.

У Але су мал-кадуне секе,

У Але је поносита мајка.”

Сумбул Ајка мајци проговара:

“А Бога ми, моја мила мајко!

Ако су му браћа алај-бези,

И ја ћу их дозивати л’јепо:

Млађег Бегом, а старијег Агом.

Ако су му мал-кадуне секе,

И ја ћу их дозивати л’јепо:

Младју Хасном, а старију Кадом.

Ако му је поносита мајка,

Има Ала, па се њим поноси.

И ја ћу се поносити њиме,

Прије, мати, данашњега дана.”

Кад одаји полетише врата,

Кад упаде Алијина мајка.

Она проси Ајку племениту,

Она проси, а не да је мајка.

Ајка тихо вако проговара:

“О помајко, Алијина мајко!

Причекај ми из чаршије бабе,

И њега ћеш мати понудити,

Па не хдјене мене поклонити,

Дина ми га ни питати нећу!

С њиме расла, њему с’ обећала.”

То изрече племенита Ајка,

А бабо јој из чаршије дође.

Све су редом на ноге скочиле.

Ајка бабу пољуби у руку,

Шећерли му кахву наточила,

Па бојали чибук запалила.

Бабо Ајки говорити зађе:

“Што ће овдје Алијина мајка?”

Проговара племенита Ајка

“Мене мајка проси за Алију.”

Бабо Ајки опет говорио:

“Ајко шћери, једина у бабе!

Алија је поносита глава,

У Але су браћа алај-бези,

У Але су мал-кадуне секе,

У Але је поносита мајка.”

Ајка баби тихо проговара:

“Ако му је поносита мајка,

Има Ала па се њим поноси,

И ја ћу се поносити млада.”

Узе Ајка печу и фереџу,

Алијину прифатила мајку,

Па је сведе низ бијелу кулу,

Пољуби је у бијелу руку.

-“Селам ћеш ми каранфил Алији,

Кад у вечер буде по акшаму,

Нек се нађе код воде бунара.

Ја ћу доћи воду зафаћати,

Теби мати хизмет учинити.”

То рекоше, па се растадоше.

Кад је мајка кули силазила,

Све Алији по истини каже.

Кад је акшам пао на земљицу,

Але добра узјаха ђогата;

Па ево га води и бунару,

Ђогу сјаха, сједе код бунара.

Кад се Али послушати дало,

Стоји шкрипа дибе и кадифе,

Стоји звека маџарија жутих,

Стоји цика седефли налула,

Иђе Ајка на бунар, на воду,

У руци јој видра позлаћена.

Али дође, селам називала,

Сад јој Але селам прифатио.

-“Сумбул Ајко, мила душо моја!

Хоћемо ли кули путовати?”

-“Каранфиле, мене не да мајка,

Нит ме даде остарио бабо.”

-“Срце Ајко, ни питат их нећу!”

Стаде Ајка воду наљевати,

А  Але је диже на ђогата,

Одведе је својој танкој кули.

Забиљежио од Ибре Хомаме у Коњицу

Фехим Х. Башчаушевић

Босанска Вила бр.  11-12    1911.