Кула Јанковић Стојана
Јанковић Стојан
Млечић и Турчин као лака варка
неста, и с њиме паше, провидури;
још само гдјегод лав свештеног Марка
врх врата кога старог града зури.
Но с наших гора пуних сунца јарка,
с Котара Равних, с Буковица сури,
диже се пјесма о Стојану жарка,
и к мору слази слична бујној бури.
Море се пита: “Је ли ово јека
прошлости пуне славе, пуне звека
оружја бојног што јунаке кити?
Ил’ химна крви, младости и зора
народа овог младог, који с гора
високих к мени ко бујица хити?”
Мирко Каролија
(СКЗ 239, 141, Бгд 1933)
Нема коментара:
Постави коментар