среда, 04. март 2020.

Никола Ст. Љубиша - Поред старчева гроба

Поред старчева гроба

I.

Ово гробље у сну ми се снива...
Ах, одавно... прође много доба —
Сада клечим поред мила гроба,
Привукла ме успомена жива.

Овдје моја светиња почива,
Камо среће да смо зај’дно оба:
Не бих знао што је људска злоба —
Људско срце што усеби скрива!...

Прође зора младости ми сретне,
Душа моја с’ небом разговара;
Али живе успомене свете...

Све м’ остави, само мајка стара
Погледа ме, па јој сузе лете...
И дух старца сретно ме покара...

II.

Ја опет тужан поред праха твога,
Ал’ суза моја не кваси ти кам,
Смрзла је давно на дну срца мога,
Љута је зима угасила плам.

Вр’јеме све носи, не оставља ништа,
Младост и срећа с њим одлази сва
Срце је моје пеп’о сред огњишта,
Око њег’ мртва вјечне ноћи тма.

У љутој борби свјетскијех зала
Души је мојој малаксао лет;
Тешки је терет судбина ми дала —
Прерано ја сам упознао св’јет.

Ни љубав, нада, жеље најсветије
Душу ми више не веселе, не,
Једно је сунце што ме јоште грије
Најсветији жар душе ледене.

Небо и сада погледује на ме,
Мајку ми стару још не узе Бог,
Љубављу светом поред људске таме
Загр’јева груди сина рањеног.

Ка’ росе капља бисерна, и ладна,
Што ноћу пане на увели цв’јет,
Слабога диже тјеши ме и нада
Велећи: „Синко, такав ти је св’јет! “

Пеп’о се стресе на огњишту јада
И душа к св’јету управила лет,
Но храм ли клоне гдје је света правда
Клео бих тада у свијету св’јет.

Сујета људска остави ме рано,
Ја и сад слушам бурног св’јета клик;
Но душу моју давно и предавно
Уздиже к небу твој смирени лик.

Ка’ скроман старац ја подижем главу,
Благодарим небо за све што ми да,
Кроз облак густи видим Божју славу
И узвишен трон одкуд вјечност сја.

Крај мене гробље, све је мртво, ти’о
Једини ја сам међу њима жив,
Још камен није прах ништавни скрио
Ни предцима дух диго облак сив.

Ја опет тужан поред праха твога,
Ал’ суза моја не кваси ти кам —
Смрзла је давно на дну срца мога,
Љута је зима угасила плам.

Никола Ст. Љубиша

"Луча" 1896.












Нема коментара:

Постави коментар