Никола Ст. Љубиша - Листићи из дневника

Листићи из дневника

(Круглов)

I.

Прољетни бјеше дан, руже мирисале,

По плавоме небу облаци се вили...

У слађане снове мисли су ме звале,

А срце ми горки јади обавили..

Прољеће је прошло, руже давно свеле,

Далеко без трага облаци се гоне...

Из слађаних снова мисли ме извеле,

Али срце још ми у радости тоне...

II.

Из те собе гдје ти спаваш

Кроз то дуго вр’јеме све —

У врт и сад с тобом идем

Као некад давно пре.

Исту пјесму, коју прије,

Ево пјеваш опет сад;

Ал’ не тако као негда —

Много љепше у назад.

Па ни огњем силне страсти

Сад ти поглед не гори;

И то што је прије — пјесма

Сада ништа не збори!

Ах, остави: клавир, ноте, —

Од прошлости испред сна,

Ка’ о другу умрломе —

Размислимо ти и ја!

Петроград        Нико Ст. Љубиша

“Луча” 1897.

Никола. Ст. Љубиша - *** (Надсон)

***

(Надсон)

Покољење наше не зна младост шта је —

О њој оста прича за данашњи св’јет.

Ум: нашега доба рано отрова’ је

Моћи прве силе, први срца лет.

Који од нас љуби, да св’јет заборавља?

Коме идол није био прахом скрит?

Који душу није под ногама ставља —

Пред врагом устрашен свој бацио штит?

Од кол’јевке скоро срца су нам стара;

Нас мучи невјерност, подгриза нас јад...

Нити жеља страсно срце наше ствара —

Чак и злоби дух је у тајности рад!..

Проклет био санак, што нам уби моћи!

Слободног простора, рјечи наше плам, —

Рад живота живот, не рад вјечне ноћи, —

Ој запал’те жижак у запуштен храм!

Проклета и суза, што је моћ убила!

Дан умрлих јада не диже отуд!

Нека пламти поглед, нек се шире крила,

Нек удари срце задрхталу груд!

На работу, браћо, порок нека пада,

Срце к срцу брата, руку руци да, —

Нико да не рече било макар када:

У вјекове прошле што не живјех ја!...

Петроград, на Спасов-дан 1897.

Никола. Ст. Љубиша

"Луча" 1897.