Мило Јововић - Димњачар

Мило Јововић

Димњачар

 

— Превод с талијанског-

 

 Ја сам димњачар! малашан, јадан,

Снужден од зиме, жедан и гладан.

Напустих мајку и мјесто мило,

К’о птичиh гњ’јездо, кад стече крило,

Само да стечем залогај свој,

Цио дан вичем летећи чило:

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Мјестанце родно, дивотна слико!

Ни Милан није драг ми толико,

Увјек ми жеља на тебе лети,

ІІа ме на милу мајку посјети:

Она сад сједи код свог огњишта,

Крпећи мреже уз тихи пој.

Од родног мјеста слађе ми ништа.

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Никога нема, ко ме још воли,

Нит’ моја бједа другога боли.

Лице ми црно, очи црвене,

Дјеца се плаше — бјеже од мене.

Доиста јесам страшило право,

Те мати пр’jети дјечици злој:

Будите добри, гле’ виче ђаво!

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Крухом се храним, а водом појим,

Водећи штедњу добиткои својим,

Обућом старом газим по мразу,

Тамо и амо кроз сваку стазу.

Дувањем топлим озебле прсте,

Па мало сламе ј’ починак мој:

Ал’ ипак увјек снаге сам чврсте,

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Кад зора рана исток заруди

И цвркут птица мене пробуди,

Тада управим молитву Богу,

Да с’ кући скоро повратит могу,

У своје родно мјестанце драго,

Гдје мајка чека загрљај мој,

И да јој даднем стечено благо.

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Но када стигнем - ах! мисли кобне,

Да ми ко каже вијести злобне:

„Мајке ти више код куће није,

Тамо на гробљу земља је крије...”

Зар бих ја тугу савладат’ мoгa’,

Кад би ме спао лeдeни зној?

Да то не буде, ја молим Бога.

Ја сам димњачар, димњачар ој!

 

Мило Јововић

Бар, 1904.