Земљино око
Гле, како сада из земље дубоко
Наш нови извор извире све јаче —
“То није извор, но земљино око,
Видиш ли како наша земља плаче?
Огкад јој децу зароби и поби
И лик јој згази син страшне Медузе,
Очију безброј наша земља доби
Да може своје да источи сузе.
И док за децом земља сузе лије,
Дотле ће жедном доносити змије
У своме зубу кап отровног сока. . . ”
Опрости Боже, јер ја сам слеп био,
И нисам знао да сам данас пио
Просуте сузе из земљиног ока.
Милан М. Петровић
Гласник Српског историско - културног друштва “Његош”
Нема коментара:
Постави коментар