Још једна нештампана пјесма Р. A. Kazali.
Игуман Корнилије Павасовић.
У
манастиру Крци, августа 1907.
Читајући у 15.
броју уваженога „Срђа“ биљешку: Jedna neštampana pjesma P. A. Kazali сјетих се
да је пјесник оставио спомена и о својој посјети у манастиру Крци, те је у лијепој
једној пјесмици дао израза колико својим филозофским погледима, толико и
родољубивим осјећајима.
Пјесмица коју
добротом цијењенога Уредништва приопћујем ниже у вјерноме пријепису записана је у књизи манастирских
посјетилаца руком пјесниковом, уз његов власторучни потпис: „Р. А. Kazali G.
učitelj iz Dubrovnika”.
Колико су се Kazali и два му још велика друга
бавили у Крци, није ми познато, јер то нијесу оставили убиљежено, али из
утисака, којима је дао одушка у поменутој пјесми, имало би се држати да се је
њихово борављење овдје протегло барем за који дан. Не може се претпоставити, да
и пјесничке душе могу за мало само часова окушати и асимиловати сву ону
силесију сласти што им их једна чаробна природа пружа.
Па не само “cielost gizdave naravi”, него је
пјесника занио и “duh”, који је нашао у овој „samoti” толико, да се он са доста
топлине моли Богу еда стабло његово „razsadi i razplodi po svietu svemu”; а
заиста и за поимање тога духа, као и за правилну оцјену његове благотворности у
свијету, није зар ни пјесницима довољан посве
кратак рок. Биће, дакле, да се је Kazali мало дуље бавио у ман. Крци.
Који и какав је
тај „duh“, што га је он овдје нашао, а с којег би – кад би потпуно овладао – и “jadna
naša domovina boljeg sunca zrake ugledala” пјесма нам не каже. Они који боље и
темељитије познају мисли, тежње и осјећаје пјесникове, боље ће га, ваљда, и
разумјети, а ја бих могао само нагађати.
Не домишљам се ни које је то „lice Muža, što je pustoš
ovu razsvietlio”. О коме он то мисли и на кога циља?
Можемо вјеровати пјеснику да му је тешко падала на
душу помисао на одлазак из Крке. Друг његов на путовању, Божидар Петрановић,
потврђује нам то овијем записом у истој књизи, на истоме
листу и у исти дан:
Нигда с веселили
нисмо овако
И већъ намъ
валя растати се горко;
а и то весеље мора да
је потрајало мало дуље, иако се је њима ето учинило да је брзо прохујало.
Једну нетачност у биљешци 15. броја „Срђа“, која
је могла настати само с нечиткости дотичнога имена, бићу слободан овдје
исправити.
Кад се зна да
непосредно за пјесниковим потписом под пјесмом има потпис: Giuro Dr. Pullich
Upravitelj Gymnasia Zadraskoga (?), а за овим горе цитовани запис уз потпис:
Д.ръ Божидар Петрановићъ, па испод тога још и овај запис:
Не заборави
домородност, да те Бог не заборави са потписом: G. D. Pullich Dubrovčanin; те
кад се промисли да су већ четврти дан након што су се убиљежили у књигу
посјетилаца ман. Крке, Kazali и Петрановић били у ман. Крупи и убиљежили се у
књигу (записи у Крци су од 21 септембра, а у Крупи од 25. и. м. 1860. године),
онда се за стално има држати да онај „Gj. Bilić” за којега се у биљешци вели да
се не зна ко је, али се мисли да је био неки калуђер, у пратњи оних двају одличних
путника није нико други него, као трећи им друг, познати директор Пулић, о коме
сам се и ја, још као дијете у задарској гимназији, много добра наслушао. Њих
сва тројица заједно пошли су из ман. Крке у ман. Крупу. Вриједно би било само
знати, јесу ли том приликом, прије или послије, они посјетили и трећи српски
манастир у Горњој Далмацији Драговић код Врлике; као што не би било на одмет
знати и сврху тога њихова путовања.
Пјесма гласи:
Za što m’ ovdie
zanehunja (?) duša
Kada
mislim o odlasku mome?
Jerbo
ovdie svaku sladost kuša
Što
se želi u žitju ljudskome.
Nju
samota, nju priroda vabi,
Nju mi cielost gizdave naravi,
Nju mi sunce, nju mi uzduh grabi
Što
predvorje raja joj objavi.
Al najveće jer nam lice Muža
Što je pustoš ovu razsvietlio
Prekazuje da Bog sviežih ruža
Samo ovdie bez drače je svio.
Jeda Bog da da po svietu svemu
Razsadi
se stablo i razplodi
Po tom duhu što vlada u njemu,
Što iz neba sama se razvodi. –
Tad će jadna naša domovina
Boljeg sunca zrake ugledati,
Kad upozna svakog svoga sina,
Kad jednako bude svakom mati.
CPЂ SRÐ. br.
18 1907
Нема коментара:
Постави коментар