Мирко Костић - Порука Душману

 

Порука Душману 

 

Душмане, не дирај у овај камен,

да те не сатре, сагори и смрви.

Земља је ова успавани пламен,

жар – привидно само угашен у крви.

 

О, немој да се ни сањат усудиш,

Овдје је стопа преплављена свака.

Планине ове, што их мучки жудиш,

окамењене су кости од јунака.

 

А ове доли, поља ова равна,

и море плаво, срце отаџбине,

крвљу су деца откупила славна.

И ко то дирне, тај мо ра да гине.

 

Још овде мајке пале деци свеће,

гро бо ви њи ни још и сад су свежи.

Марама црна свукуда се среће.

На ужасну повест још се срце јежи.

 

Но земља је наша навикла грозоту,

безбројно је пута крвљу надојена

и зна ла за пораз, ал’ не за срамоту.

Она само мачем сме бит освојена.

 

Душмане, не дирај у овај камен,

да те не сатре, сагори и смрви.

Земља је ова успава нипла мен,

жар – привидно само угашен укрви.

 

Котор, 1939                           Мир-Ко

 

Мирко Костић, „Валови лутања“