Мирко Костић - Мајци

 

Мајци

 

Знам, Мајко, увек кад пада хладно вече
Тебе спутава бол, и на ум пада ти Преза.
По мисао на моје патње, глад и беду, срце ти сече
И због нагости моје, хвата те језа.
 
По сву ноћ, ка небу главу дижеш,
Молиш се душом, препуном вере страсне,
Па ипак, срце ти стане и безнадно уздишеш,
Чим спазиш да нека звезда небом згасне.
 
Знам, Мајко, редовно кад свиће зора,
Очи су тво је орошене, и попут воска жуто ти је лице,
Скрхана од страшних снова питаш се: Зар још и овај дан мора
Син мој чамити болан у оковима од бодљикве жице?
 
Чежњиво чекаш моје писмо, да те за трен од зле мисли одалечи.
И кад напокон примиш карту пуну сетне ироније,
О, Боже, с каквом ли скепсом читаш тискане речи: 

 „Здраво сам, Мајко и добро ми је”.

 

Мирко Костић, „Валови лутања“