среда, 04. март 2020.

Радомир Кривокапић Орлински - Пехар




Пехар

Весеља прште пехар..., његових капи пјене
Живота бура разви и неста од њих траг,
Вез којих младост моја к’о узбран цвијет вене —
А груди моје дрхте, к’о без топлине наг...
Ах...! символ од старости сад црне власи рано
Посипат’ моје поче..., јер хоће жића чун
Утопит’ људи злобни у море непрестано... —
Па зашто — зашто ја сам у њином оку трун?!! —
Ти, музо, бићеш узрок, ал’ просто нек’ ти буде,
Избраник твој нека сам, — знам, пјесник бит’ сретан
Не може за живота..., ал’ гусле нек’ загуде
У храму од истина, па да ћу живјет’ дан..,!
Већ извор суза сахне — тај свједок јасни туге,
По небу мог живота крстари црн облак;
Подижем к небу очи, ал’ залуд — нема дуге,
Да круг свој боја каже — божански наде знак!
Још поноћ усном својом целива чело вјечно,
На ком је печат мука, што маме силни зној;
О кад ће црни облак разагнат’ коло течно —
И пехар васкрснути, комада печат’ спој?! —

Пучином живота вјечно вали пјене
А груди су људске њихове стјене, —
Њоме плови сретно, ко имаде луку
И за крму бодро око, вјешту руку! —

Грахово, на св. Николу   Радомир Кривокапић

“Луча” 1896.






Нема коментара:

Постави коментар