Радомир Кривокапић Орлински - Пехар

Пехар

Весеља прште пехар..., његових капи пјене

Живота бура разви и неста од њих траг,

Вез којих младост моја к’о узбран цвијет вене —

А груди моје дрхте, к’о без топлине наг...

Ах...! символ од старости сад црне власи рано

Посипат’ моје поче..., јер хоће жића чун

Утопит’ људи злобни у море непрестано... —

Па зашто — зашто ја сам у њином оку трун?!! —

Ти, музо, бићеш узрок, ал’ просто нек’ ти буде,

Избраник твој нека сам, — знам, пјесник бит’ сретан

Не може за живота..., ал’ гусле нек’ загуде

У храму од истина, па да ћу живјет’ дан..,!

Већ извор суза сахне — тај свједок јасни туге,

По небу мог живота крстари црн облак;

Подижем к небу очи, ал’ залуд — нема дуге,

Да круг свој боја каже — божански наде знак!

Још поноћ усном својом целива чело вјечно,

На ком је печат мука, што маме силни зној;

О кад ће црни облак разагнат’ коло течно —

И пехар васкрснути, комада печат’ спој?! —

Пучином живота вјечно вали пјене

А груди су људске њихове стјене, —

Њоме плови сретно, ко имаде луку

И за крму бодро око, вјешту руку! —

Грахово, на св. Николу   Радомир Кривокапић

“Луча” 1896.