Три брата
(Посвећено
Новаку Рамову Јововићу)
II.
Рам0
У сред наше Црне Горе,
А у село Марковину,
Справља мајка приђе зоре
До три сина у нланину:
„Ајте ђецо, Бог ми с вама,
Ђе вас света дужност зове,
Али само саслушајте
Ваше мајке р’јечи ове:
Сјетите се попа Луке,
Кад будете у бој љути,
Па не ћете ни ви тада
Ка’ страшивци погинути,
Heгo спомен, ка’ он што је,
Оставити своме роду,
Да паднете ка’ јунаци,
Борећи се за слободу;”
Два витеза Црном Гором
Лете тамо ђе се коље,
Ђе ћe они, као вазда,
Турке сјећи по најбоље.
У Пиви се купе борци,
Да чекају турску силу
Која хита на Горанско,
Да избаве браћу милу.
Хитно јашу до два брата,
Ка’ дв’је виле на два хата,
И већ чују из далека
Ђе с’ разлеже страшна јека.
Па још брже полећеше,
У сред боја угрезнуше,
Повадише јатагане
И већ силу турску руше.
Бој се бије, Турчин врви,
Пут остадо вас у крви,
Напр’јед јури турска сила —
Страшна часа, браћо мила!
Стоји клепет, стоји звека
Јатагана пламенијех,
Стоји јаук, стоји јека,
Рањеника несретнијех.
Ћaxy узмаћ’ Црногорци,
Па да прође турска сила,
Ал’ завика соко Рамо,
Брат рођени попа Мила:
„Јуриш, јуриш, храбри борци!
Напр'јед браћо Црногорци!
Непуштимо Турке сада
До Горанског доћи града !“
И већ ено витез крочи,
Јурну у сред турске орде,
Ал’ олово клето турско
Сломи балчак ове ћорде.
Чим у турске уђе трупе,
Проломи му дивно чело,
Па гле ено! црној земљи
Стропошта се мртво т’јело.
A пoп Мило погледа га,
Ма се на њег’ не осврну,
Већ ка’ соко нод крилима
У сред дивље орде срну.
На разгони турску силу,
Сјечс Турке иза врата,
А све виче очајнички:
„Светим брата, светим брата.”
И витеза светећ брата
Од олова и он пада,
Па завика с горком тугом:
„Ђе су моја браћа сада?”
Црпогорци јуриш чине,
Узеше га са мегдана,
Уграбише красну главу
Испод турског јатагана.
У овомс врућем боју
Погибоше многи борци.
Ал’ побједу одржаше
Соколови Црногорци.
Па избраше момке чиле
Који носе на носила
На Равноме рањенога
Витешкога попа Мила.
Нред њим стара мајка хита,
За Рама га и не пита,
Heгo скида попа Мила
С грозна одра са носила.
За љекаре одмах посла,
Те му paнe зал’јечише
И на ново, кад устреба,
За мегдана приправише.
Марко Врбица
"Црногорка" број 7 1884.
