Љубав к роду
Све што мене
окружује,
Подражује
срце моје,
И савјет ми
ови даје:
Љуби, љуби
Српство твоје.
Зора рујна
кад заруди,
Кад је оспу
зраци благи;
Дивна ми се
жеља буди,
Да ја љубим
свој род драги.
Уздигнем ли
очи горе,
Видим небо
плаве боје,
По њем
зв’језде к’о да зборе:
Љуби , љуби,
Српство твоје.
Тихи
вјетрић, мирис цв’јећа
И птичији
пој умилни,
Све ме
благим гласом сјећа,
Да ја љубим
свој род силни.
Звона света
кад забрује,
Глас анђелски
шапће тио,
И с неба ми
навјешћује,
Да ја љубим
свој род мио.
Муња небом
кад засине
И гром пукне
смртоносни,
Жеља ми се и
тад вине,
Да ја љубим
род поносни.
Ах! ко не би
љубио те,
Мили српски
завичају!
Пун си славе
и дивоте,
А подобан за
ме рају.
Бар, (Црна
Гора) 1897. год.
Мило Јововић
“Голуб” бр.
11 и 12 1902.
Нема коментара:
Постави коментар