Путем
кроз Бугарску
Откуд
идеш синко? Да ли спута дугог
Те си
тако ломан и блеђи од смрце?
-Од
Једрена, мајко! Из борбе за другог,
Који ме
је љуто ујед’о за срце.
О, јадан
си, синко, с пропалим прстима!
Шињел ти
поцепан… избушена капа!
-Мајко, често
пута само корак има
Од
ловорног венца до просјачког штапа!
Што те
коњиц, синко, с бојишта не враћа,
Но се
рањен вучеш по путу оваку?
-Коња су
ми, мајко, одузела, “браћа”,
А мени у
руке утрапили штаку!
Камо ти
захвалност за херојска дела?
Кам’ ти
ловор, сине? Да ти није свео?
-Кајин ми
га, мајко, украо са чела,
Па је
себи венац око главе сплео!
О,
несрећно дете, чим ћеш се покрити?
Твом
уморном телу отпочинка треба.
-Шињел ће
ми, мајко, покривачем бити
А постеља
топла – испод ведра неба!
“Како ти је
име?”- Он не одговара,
Већ мисли
на своју далеку Србију.
“Е сад
збогом, сине!” – рече жена стара
И залупи
тешку гвоздену капију.
Па онда ,
немарно, кроз двориште прође
И посао
стари равнодушно узе…
А војник,
лагано, узе штап и пође,
И обори
главу, да сакрије сузе….
Војислав Ј. Илић Млађи - “Крвави цветови”
Нема коментара:
Постави коментар