Ноћ у ропству
Ноћ је мрачна… У мом завичају
пуста поља снијег завејава…
Идем куда нигдје никог нема!
Моје село као мртво спава…
Приђох кући и закуцах тајно,
Мог се дома отшкринуше врата
и сви моји закукаше вајно:
“Гдје ћеш? три те чекају џелата!...”
Грлимо се: све се плачем гуши;
сви питају: “Кад ће наши доћи?”
У том мој дом опколише страже,
и сви вичу са поносом “части”:
“Где је онај што је дошо тајно
а није се пријавио власти?!”
Тад сви моји закукаше вајно,
Сви се куну: “Овдје никог нема!!!”
Ја све вичем не кунте се криво,
Па што Бог да и судба ми спрема. –
Сиђох доље: кад свуд бајонети;
Жене вриште, пси узели хуке
Стражарима задрмаше груди
Неко рече: “Вежите му руке!”
Сви ме вежу, ја погнуо главу. –
Ноћ је мрачна … у мом завичају
пуста поља снијег завејава…
Идем куда нигдје никог нема!
До вјешала гонише ме страже:
“Вјешајте га!” И то сан ми скрати,
Ја се тргох: гдје сам?! – На бојишту,
И зора ме у слободу врати.
“На рекама Маћедонским”
Димитрије М. Јефтовић-Полимац
Племенитим Кћерима Албиона
Ове строфе посвећује изгнаника душа бона,
Вама, добре, племените кћери славног Албиона,
Што вас свуда на бојишту слави српски ратник стари.
И вазда Вам на великом милосрђу благодари.
Војиште. Писац.
Нема коментара:
Постави коментар