Марку Миљанову
Ломни Кучи, виловито ст’јење:
Ни дворова, ни сјајних палата;
Само ст’јење и суро камење –
Али стјење, сува вреди злата.
У том дивном вила завичају,
Родио се јунак од јунака;
Јекнуло је с једног, другом крају,
Дично име Миљанова Марка.
Кад но мачи заблисташе сјани,
Разави се застава крвава,
Одјекнуше гласови очајни,
И зелена поцрвени трава;
Кад јунаци пливаше у крви,
У крв зађе и сунашце јарко:
Ти си био међ првима први,
Ти, соколе, војевода Марко!...
Твоје груди племенито јече,
Твоје жеље за Србинство горе,
Твоја сабља страховито с’јече,
Твоја уста пламенито зборе!...
Има доста сјајнијех умова,
Што сијају као сунце јарко,
Много их је витешкога кова –
Само један Миљанов је Марко!...
Шта би земља, да јој сунца није
Што је тако животворно грије?,
Шта би цв’јеће кад истом проклије
Да му влаге и топлоте није?
Што би тиче, што се зраком вије,
Да му није крила тананије?
Шта би Србу понос да узвије,
Да му Марка Миљанова није?!...
Благо мајци која тебе роди,
Па ти понос и витештво даде,
Благо земљи, куд ти нога ходи,
И твом роду, који те имаде!
Докле срце у грудима бије,
Док цвјетива мирисаво цв’јеће
Док се лоза твога рода вије:
Твоје име погинути неће!
Сарајево, 24./11. 1896.
Јован Ђ. Зорић
Босанска Вила бр.22 1896.
Нема коментара:
Постави коментар