Драгутин М. Домјанић - 1912

1912.

(Фрагменти)

Је л’ су оно лаке магле,

Ја л’ коњика чете нагле

К јуришу ће страшном поћ’?

Ал’ је тако тамна ноћ,

Сви у сјене зашли пути,

Ал’ ни гласа није чути.

-Не, то они, што су пали,

Кући су се враћат’ стали,

Да још једном виде дом,

Јаве мајци, злату свом,

Да су пали сви у боју

За крст и за браћу своју.

Ал’ кад њима засја Сава,

Нека крену тихо само,

Тише од сна – преко тамо

Ноћ је тешка – народ спава.

*

Сунце засу златно снопље,

Ко да царско круни Скопље.

Пјесме кликтај, звона звук,

Пун је друм, за пуком пук.

Побједне то иде чете,

Барјаци и орли лете.

Небо гледа будну причу,

Све је радост – ал’  тај час,

Кад заори пјесме глас:

„Л’јепа наша домовино!”

-Као да се јецај вино.

Старац Хрват сам је стао

Н’јемо покрај шумне р’јеке,

Сјетио се туге неке,

Па је тихо заплакао....*)

*) In videl sem sivolasega Hrvata – bil je uadnik v Skoplju pri orientalni železnički družbi – ki je začel  jokati, ko je slišal igrati srbsko vojaško godbo na Dušanevem mostu „Liepa naša domovino”.

Из књиге Милана Плута „Po macedonskem bojišču”.

Босанска Вила  бр. 1-6     1914.