Душан С. Ђукић - У цетињском манастиру

Душан С. Ђукић, Цетиње

У цетињском манастиру

Помен Владици Раду

Два нејака звона кренуше се гласно

На звонику црном манастира стара,

А воштане св’јеће обасјаше јасно

Мученичка лица са златног олтара.

На пољу је студно. Киша кваси путе

И равно се небо и скупља и мрачи;

С грана вјетар труни пахуљице жуте

И магла се мокра са висока свлачи

На густе колуте…

Светитељске очи из упала лица

Гутају и дишу огањ воштаница;

Чита се оп’јело, које груди пара

За владику и за пјесника владара.

Читали су тако бескрајно оп’јело

Свештеници с дугом и сребрном брадом –

И када су клекли на камење б’јело

Свакоме од вјерних, и старом и младом

Потекоше сузе низ образе крадом …

А у уској лађи манастира стара

Поумр’јеше св’јеће са мрачног олтара

И о мутна окна млазну киша млака,

Млака киша, ситна из студних облака.

У тај мах је златна владичанска митра

Као врео драгуљ поникла у тами –

Нестало је сјаја да кроз св’јеће титра –

И кад пјесма преста да спомиње Њега

Свима бјеше тешко – сјетише се свега.

Заплакаше сви и светитељи сами …

Свршише оп’јело, а сапете очи

Упр’јеше се у мрак манастира стара,

Гдје је легла пјесма, која с гробом крочи,

Пјесма, која ледом ц’јеле груди пара

Ко алат гробара --------

Босанска Вила бр. 16-17   1910.