понедељак, 19. октобар 2015.

Душан С. Ђукић - У цетињском манастиру

Душан С. Ђукић, Цетиње

У цетињском манастиру

Помен Владици Раду

Два нејака звона кренуше се гласно
На звонику црном манастира стара,
А воштане св’јеће обасјаше јасно
Мученичка лица са златног олтара.

На пољу је студно. Киша кваси путе
И равно се небо и скупља и мрачи;
С грана вјетар труни пахуљице жуте
И магла се мокра са висока свлачи
На густе колуте…

Светитељске очи из упала лица
Гутају и дишу огањ воштаница;
Чита се оп’јело, које груди пара
За владику и за пјесника владара.

Читали су тако бескрајно оп’јело
Свештеници с дугом и сребрном брадом –
И када су клекли на камење б’јело
Свакоме од вјерних, и старом и младом
Потекоше сузе низ образе крадом …

А у уској лађи манастира стара
Поумр’јеше св’јеће са мрачног олтара
И о мутна окна млазну киша млака,
Млака киша, ситна из студних облака.

У тај мах је златна владичанска митра
Као врео драгуљ поникла у тами –
Нестало је сјаја да кроз св’јеће титра –
И кад пјесма преста да спомиње Њега
Свима бјеше тешко – сјетише се свега.
Заплакаше сви и светитељи сами …

Свршише оп’јело, а сапете очи
Упр’јеше се у мрак манастира стара,
Гдје је легла пјесма, која с гробом крочи,
Пјесма, која ледом ц’јеле груди пара
Ко алат гробара --------


Босанска Вила бр. 16-17   1910.









Нема коментара:

Постави коментар