Судбина је шћела, можда српска срећа,
Да је Србин тужни пасторак свијета
Да Србинске боле нико не осјећа,
Да напретку српском цио свијет смета.
Да у пркос томе опет Србин живи
Доказује св’јету своју стару славу;
И том мученику опет свијет смета,
Јер он води борбу тешку и крваву.
Водио је борбу прољевањем крви,
Сваку стопу земље он крвљу напоји;
И кад мир настаде, који борбу смрви,
Србин опет каза: да се још не боји.
Мјесто мача, стр’јеле, мјесто џефердара
Он узима перо, њиме борбу води; -
И ту се показа она храброст стара:
Јер и
пером Србин крчи пут слободи.
У поносној Босни појави се”Вила”,
Појави се луча Србинове св’јести;
По цијело св’јету раширила крила
И бори се против мрака, обијести.
Широм Српства шири српске осјећаје,
Шири српски понос, српску славу стару;
Са науком л’јепом угушује ваје:
Носи славу перу, носи и ханџару.
Па нека је слава и “Вили” и теби,
Јер без тебе, можда, не би “Виле” било,
Без тебе лећела она тако не би,
Јер ти си јој десно и лијево крило.
У Пироту, 11. априла 1903.
Љуб. Булатовић
Босанска Вила бр. 11 и 12
1903.
Нема коментара:
Постави коментар