Петар Михаљевић - Бој на Созину

Бој на Созину

Сјајно сунце, што си стало?

У чем си се загледало?

У Јадранско сиње море,

Ал’ високе над њим горе;

Али слушаш страшну јеку ,

Ал’ пламена ножа звеку?

“Нијесам се загледало

(Ни због тога сада стало,)

У Јадранско сиње море,

Ни високе над њим горе:

Но пушака слушам јеку,

И пламена ножа звеку,

Јасни поклич од момака,

Дје се хори до облака.

Крајина се турска дигла

У Созину гору стигла:

Баш Спичани и Барани,

Туђемили и Шестани,

С крај Румије Микулићи,

Од Можуре Мрковићи,

Од хиљаде више их је

Ускогаћа, фистанлије!

Пред њима су арамбаше

Од племена четобаше,

Алил Бећов, Турчин силни,

И Ћатовић, јунак дични,

Па Марковић Мило стари,

И Занковић Иво храбри.

Војском влада Селим беже,

Те Крајину царску стеже,

Извео је војску силну,

На Пољице, на равнину.

Па удриле са три стране,

Четобаше одабране.

Прва иде уз Рудину

Да удари на пећину,

На највишег душманина,

Старца Гара, су два сина;

На потомке соколове,

Вуксанове и књажеве.

Друга војска по средини,

Те највећу штету чини.

Руше, пале и харају

И све с реда врагу дају.

Преко Крсца, војска трећа,

Много јача, много већа;

Преко брда високога

Па пут гувна каменога,

Ту душмане да потраже,

И да затру јато враже.

И да ондје под број ставе,

Црногорске мртве главе.

Свак поскочи брате, брже,

Јатаган се голи трже.

Ту зацикта танка пушка,

На чобане паде мука,

Малић једне Србадије,

Да побјегну, чуда није,

Ко ће црна чекат врага,

Кад га снага не помага.

Олово се од свуд осу,

По гори се крвца просу.

Свој се свому све надаје,

А рањеник изостаје,

Да под турске јатагане,

На бојиште љуто пане;

Ал’ се  јунак мушки влада,

У свога се вазда нада.

Цикну пушка с врх Пламника,

Свој својега вазда вика,

Од јеке се Пламник озва,

Глодољане у бој дозва.

Уз јунака јунак лети,

Свој својега да освети.

Свак’ у помоћ браћи иде

Устављања нема нигде.

А пред њима лете двије,

Страшне турске крвопије:

Саво Гаров, соко храбри,

Што за Турке и не мари;

С поред њега крвопија,

Ђуковићу, љута змија.

Ту се војске смијешаше,

Али Турци плећи даше,

Ах! несрећна, ах полома!

Ко ће були доћи дома,

Кроз литице и стијење

Смота дрвље и камење.

А јатаган стати не да,

Који такве муке гледа!

Нетко у крв мртав лежи,

Нетко брате гором бјежи,

А Селим бег бедевију,

За дугачку фата шију

А Созину мрко гледа,

Види дивно, спат се не да.

Све су даље њима куле,

А у њима хајке буле,

Сами собом клетву чине,

Да већ неће пут Созине.

Доста доба крв се лила,

И витешка мука била.

Созина се напи крви,

Ал’ се виђе ко је први.

Па сад мука да је проста,

Кад Созина наша оста.

Петар Михаљевић

Босанска Вила бр. 5   1894.